Дело

118 Д Е Л О И, напрежући се да устане, спремао се да сиђе; али му глас рече, погађајући његову мисао: — Нарочито, не силази никако на ове лествице. На тај начин радио би као обичан човек и не би признао способности које су у теби. Цени боље своју моћ, анђелски Пафнусе. Тако велики светац, као што си ти, мора летети у ваздуху. Скочи, анђели су ту да те придрже. Скочи дакле! — Нек буде воља Божја на земљи и на небу! Њијајући својим дугим раширеним рукама, као отрцаним. крилима неке болесне птичурине, баш је хтео да полети, кад му одјекну од једном у ушима одвратно подругљиво смејање. Уплашен, упита: — Ко се смеје тако ? — Ха! ха! закрешта глас, тек смо постали пријатељи; познаћеш ме једног дана присније. Драги мој, моје је дело штоси се попео овде и морам ти изразити све своје задовољство за послушност с којом испуњујеш моје жеље. Пафнусе, задовољна сам с тобом! Пафнус промуца гласом који се пушио од страха: — Назад, назад! Познајем те: ти си донела Исуса на храмоа врх и показала му сва царства овог света. Пренеражен, паде понова на камен. (Наставиће се) Превео с француског Стева Маринковиђ.