Дело

ЕКОНОМСКИ ПРЕГЛЕД 125 метра. Но држава је поред те суме имала да добије још 50% од бруто прихода који би прешао суму од 20.000 динара од километра. Доцније пак (1885 год.) да би од друштва добила један мали зајам, Турска је пристала да свој удео смањи на 45% од бруто-прихода преко 7000 дин. по км. са минимумом од 1500 дин. Године 1894 уговором је продужено трајање концесије за све пруге до 1857 год. И најпосле, као последица одузимања пруге у Румелији од стране Бугарске, у години 1909 је поново регулисан удео државе у добити на овај начин: Порта добија 30% од бруто прихода преко 10.333,33 дин. од километра поред нових 1500 динара. По уговору је Друштво оријенталних жељезница добило у експлоатацију пруге, које је оно прво друштво за грађење имало да сагради. Треба нарочито нагласити да је Порта била потпуно слободна од обвеза у погледу подизања других, нових пруга: она их је могла градити сама, у режији експлоатисати или тражити концесионаре и предузимаче. Порта је чак и за неке пруге, које су тим уговорима биле предвиђене за грађење односно експлоатацију, задржала за себе право избора, да их сама гради или да их уступи предузимачу. Друштво за грађење обезбедило је само себи право првенства под једнаким условима, ако Порта те пруге не гради у режији. Порта је међутим признала право на експлоатацију друштву оријенталнихжељезница само за оне пруге, које су означене у уговору од 1872 године. Треба још напоменути то, како је било регулисано питање тарифа. Возаринске ставове је друштво одређивало у споразуму са Портом. Али од ставова једном утврђених друштво је могло одступати спуштајући ставове по свом нахођењу а без икаквог ограничења. Друштво је утврђеним ставовима било везано само у погледу максимума; оно није могло наплаћивати веће ставове од оних, које је са Портом утврдило. Међутим у спуштању ставова, у рефакцијама било је потпуно неограничено: оно је могло да спушта ставове по своме нахођењу за целе пруге или делове, за сву робу или за неку нарочиту и т. д. То су у главном права и дужности, које су постојале између Турске и друштва оријенталних жељезница. Анексијом освојених територија Србија је дошла да прими сва права и дужности према друштву, које је раније имала Турска. Ми смо дакле постали сопственици тих пруга и имамо да разговарамо са друштвом као са евентуалним закупцем експлоатације. Да смо ми постали