Дело

Б Е 3 Д А Н Ово лето решио сам да проведем код мог старог друга, 'који је становао у врло пустом и забаченом планинском крају. Често ми је писао, како све време проводи у природи, не мислећи ни о чему, и да му такав начин живота веома повољно утиче на јако растројене живце. Кад сам стигао, после дводневног путовања, до његове зелено обојене кућице, која се једва примећава у малом боровњаку, пресретоше ме два велика, овчарска пса. Срећом, у близини десио се пријатељ, и на један његов оштар узвик, обе чупаве и страшне животиње покуњено се изгубише. Изненадном посетом пријатељ ми беше необично дирнут. По његовом и сувише нервозном говору и понашању, видео сам да је био јако обрадован. Одмах ми је показао сву своју многобројну и разноврсну насеобину. Двориште пуно шарене живине, која га у тренутку беше опколила са свију страна, и поздрављала несносном дреком. По том врт пун цвећа, и велики воћњак пун мирисних плодова. Све је то уређивао он са својим старим слугом. Време ми је пролазило неосетно брзо и пријатно, и дан мог одласка нагло се ближио. Био сам уверен да ћу с овог места однети најлепше успомене. Вероватно да би то и било, да ми се, уочи самог одласка, није нешто десило. Покушаћу то да опишем. Велим покушаћу зато, што за опис оваквих ствари, наше су речи, како ми изгледа, и сувише нејасне, нетачне, слабе и бледе. Оваке се ствари описују не речима, већ делима. Али, ипак, дрзнућу се да изнесем све, у толико лакше, што ми се невероватно страшни, безумни и лудачки покрети мог, сад већ покојног, пријатеља, и данас врло често јављају у тако свежој и јасној, драстичној боји, да сам кад-кад тих тренутака несвесан многих својих поступака.