Дело

132 Д Е Л 0 ципа и, не садржавајући у себи ничег априорног или произвољног, доводи поједине социалне појаве до јединства — не тиме, што их потчињава једној идеји, већ тиме, што их изводи из факта или из низа брижљиво испитаних и утврђених факата. Још мање сагласности може бити с онима, који тврде, да социологија замењује пређашњу философију права и да је њена наследница. Такво мишљење озбиљно подржавају неки научници који третирају социологију као учење о природном пореклу и развитку правичности или права уопште. Ми држимо, логично, да је учење о природној еволуцији права само део задатка, који социологија мора себи поставити и који се састоји у анализи свих могућих појава друштвеног живота. На тај начин, има пуно основа тврдити, да социологија замењује како философију права, тако и философију историје, због тога, што она пружа све оно што је било у програму речених наука и чак преко тога; то се може рећи о философији, о географији, о економској философији и т. д., на које се може гледати као на већ преживеле науке, које уступају место новој дисциплини. У извесном смислу може се тврдити, да је социологија била за те науке смртна пресуда; још би тачније било рећи, да су се оне већ давно упокојиле и да је социологија само констатовала факт њихове смрти. Са мало основа је с разних страна исказана бојазан, да социологија, увлачећи се у област појединих социалних наука,. задржава њихов нормалан развитак. У самој ствари, још је Конт скренуо пажњу на то, да упоредо са наукама које се баве појединим групама једнородних појава, има још довољно места за науке, чији је циљ систематизација открића, извршених у сфери разноврсних специјалних дисциплина. Задатак социологије се и састоји баш у томе, да систематише дата различних социалних наука, да их сведе на један заједнички именитељ и на тај начин прокрчи пут за објашњење заједничког корена свих социалних појава, али таква тенденција не само не одриче самосталност и неприкосновеност појединих наука, које су до сада изучавале поједина социална факта, већ, напротив, претпоставља њихово постојање и образује се на њиховој чврстој основи. Због тога није ништа погрешније од мишљења, које је Конт непажљиво изрекао, да политичка економија мора ући у састав нове науке, социологије, и, тако рећи, растворити се у њој. Социологија, односећи се према политичкој економији као силогизам према