Дело

162 Д Е Л О Дошавши до оближњег угла, он стаде. Њему је увек било досадно да иде кроз свет и зато је излазио ван вароши, а најрадије на гробље. Тамо, потпуно усамљен, он је био спокојнији него на другом коме месту, те се и данас упути у томе правцу. Милош Томић је био рођен као меланхоличар. Још у детињству, он је увек ћутао и на све око себе гледао тужним погледом. Ако би га мати кадгод прекорела, он се склањао у кут поред пећи, па је ту јецао тихо и болно, тако да га дуго није могла утешити. Његово бледо лице било је стално без осмеха. Мали и нежан, он је због тога изгледао и сувише стар за своје године, неприродно замишљен и озбиљан. Он се чак није ни играо као друга деца, него је све време проводио над букваром, или је сав занесен шарао писаљком по таблици. Сви рођаци, који су понекад обилазили његову матер, сироту удовицу, брижно су махали главом, кад би погледали његове узане груди и упале очи. Нико није веровао да ће он дочекати десету годину, те су жалили своју несрећну рођаку, која за кратко време беше изгубила и мужа и петоро одрасле деце. А она, остарела пре времена, повезана црном шамијом, бдила је над њим као каква црна сенка и пратила га на сваком кораку, са страхом да му штогод не буде. Много пута, кад би се ноћу пробудио, он је видео над собом њено измршавило тело и чуо је како брижно уздише, љубећи коврџице његове црне косе. Па и кад је порастао, Томић остаде исти. Док су његови другови у гимназији весело трчали, певали и безбрижно се смејали, он је ћутао на своме месту и ни с ким није разговарао. Зато су га сви исмејавали, издевали му погрдна имена и бежали од њега, а професори су потсмешљиво слушали његове одговоре и увек му давали мање оцене него што је заслуживао. Он је важио као осредњи ђак, који може да учи, али који је лењ и без нарочитих способности, а при том неугледан и врло прикривен, те због тога једва положи матуру, ма да је одговарао боље и озбиљније од многих других. Кад је ступио на Университет, Томић се предано посветио раду, али је и ту остао неопажен. Он је живео потпуно повучено и ничим се није истицао, те је мало ко знао и како му је име. За њега нису постојали клубови, нити је кадгод покушао да покаже своје знање, премда је већ у то доба знао неколико језика и свестрано познавао целу светску књижевност. Болешљив и осетљив, он се клонио света, па је сав живот сводио на читање, усам-