Дело

НЕЈАСНА ОСЕЋАЊА 163 •љене шетње и снове. Он је више од свега желео да буде миран, јер је, због своје урођене меланхолије, у свему налазио пуно разочарања и обмана. Руковођен тиме, он је по читаве часове проводио у мислима о мирном чиновничком животу, када he, поред матере и жене, моћи да се преда осећањима и да се што више удаљи од живота осталих људи. Али је живот захтевао друго и он не добиваше прилике да оствари те жеље. Кад је положио последње испите и добио указ, он је са радошћу напустио Београд и отишао у паланку, уверен да ће ту наћи тражено спокој■ство, али је одмах стекао нова разочарања. Паланка је била сувише пуста, а људи беспослени, тако да му је сад живот морао бити још више изложен јавности него раније. Као и док је био 'ђак, ни овде га није нико разумевао. Због ћутљивости, у колегијуму су гледали на њега као на уображеног дошљака; због тога што се клони кафане и друштва, остали је свет налазио довољно разлога да га исмејава. И он је свакога дана, подајући се неутешним мислима и тешком огорчењу, желео све више да оде некуда, где ће бити што спокојнији, остављен самоме себи, усамљен и независан од своје околине. * На гробљу је било тихо. Висока, млада трава ширила се преко старих, оборених плоча, које су покривале цео један узани брежуљак. Пролећни ветрић покретао је сочне лиске уцветалих вишања и разносио благ, опојан мирис. Томић је ишао полако. Он је обилазио све стазе, с краја на крај, застајкујући по негде, да прочита натписе на појединим споменицима. У њему се јављало једно познато осећање, које га је водило за собом кад год би изашао на гробље. Ходећи преко напуштених гробова, он је био тужан, јер је тада сасвим јасно осећао колико је живот кратак и човек незнатан према величини природе. Чему сав живот? питао се он. Ко су били ти људи? Јесу ли оставили каквог лепшег трага за собом? Он се губио у болу и жалио све те несрећне душе, којих је давно нестало, а које су негда живеле, чезнуле, волеле и патиле. Свака •стопа те земље изазивала је у њему нова осећања, која је он преживљавао на свој начин, искрено, са много осетљивости. Код сваког гроба он је жалио за једним несталим животом и замишљао ■ све моменте тога живота, што га је одводило у прикривени свет il*