Дело

ШАРЛ БОДЛЕР 181 'пријатност, која показује колико му је дубоко узбудила срце прва молитвена језа1. Бора се никада не утре. Код њега се, са‘Свим природно, мирис цвећа разлева као „тамјан“; небо је „олтар“; а сунце на заходу „путир“. Ако човек нема више као некада истоветне интелектуалне потребе да верује, ипак сачува потребу да осећа, као и у времену кад је веровао. Учитељи мистицизма су потврдили такву сталност религиозног осећања у недостатку религиозног мишљења. Звали су обожавањем Бога — idololatrie, отуда idolatrie — страсни занос којим човек преноси на ма коју личност или предмет топлину, која се удаљава од Бога. И по Бодлеру се могу навести чудновати примери овог обожавања, као и употреба читаве литургијске терминологије, да би се обратио драгани и прославио једно чудно уживање: Хоћу да сазидам за тебе, Мадоно, драгано моја, Подземни храм на дну своје беде... Или пак она „проза“, чудно обрађена у стилу латинске де'каденце, коју је назвао Franciscae meae laudes, и посветио „једној модискињи образованој и оданој“. Што би код другог -била злоупотреба или мајсторија, код Бодлера је то поступак, који бих назвао инстинктивним, ако би се ова реч могла применити на финесе, привидно удаљене од инстинкта. Но, није ли код извесних бића урођена сложеност, као што је код других урођена простота? Те жеље за развратом му долазе, на против, из Париза. У већини Бодлерових песама налази се париског порока, као што се налази читав низ католичких обреда. Прошао је, то се погађа и види, и то с каквим смелим искуством, најгоре јазбине ове бестидне вароши. Хранио се у гостионицама поред напудрованих девојака, чија су уста скоро крвава од белила. Спавао је по јавним радњама и са мржњом очекивао дан, који кроз скромне завесе осветљава још скромније лице продане жене. Бодлер је у најгорем раздражењу и са похлепном развратношћу, које је слична лудилу, јурио за грчем у коме се не размишља, а који се из нерава пење до самог мозга и за један тренутак уклања бол од мишљења. А у исто је време ћаскао на свима уличним угловима ове исто толико интелектуалне колико и развратне вароши. Живео је животом књижевника, који увек 1 Видети, у Цвећу зла песму о форми „pantoum-a“; затим „Вечерњу хармонију“, и песму под бројем XLVIII.