Дело

186 Д Е Л О дела Бога. Бог је био за њу не реч, не симбол, не апстракција, већ биће, у чијем је друштву душа живела, као што ми живимо са оцем, који нас воли, познаје и разуме. Тако је слатка и тако јака била емоција, да није, после свог нестанка, оставила места за замену ниже моћи. Кад већ познамо опојно дејство опијума, вино нам се огади и изгледа бедно. Вера се растала са веком, али је оставила у таквим душама пукотину, кроз коју отичу сва уживања. Таква је била Бодлерова судбина. Треба видети са каквим презирањем Бодлер поступа са верама другог степена, са онима који чине свог Бога од Човечанства и прогреса. Чега има, онда, природнијег, кад он осећа празнину према овом свету, где узалуд тражи неки конкретни идеал, који би одговорио заосталим аспирацијама, што је изнад овог? Помамна су тада тражења надражених срестава, да би се засула или заварала поменута празнина. То су распаљиве и идеалне, као хашиш, лектире Проклуса, Сведенборга, Едгара Поа, Томе Кенсеја — свих писаца, који су славили узлетање душе „где било изван света“. Ту су распаљиви хашиши као лектире. Ономе, који је жељан изгубљеног раја, баш треба „вештачки рај“ у недостатку веровања у прави. То је још, у црним часовима, покушај да се^ поврати у мистични свет путем ужаса. Али са тог лутања, неверна душа излази још истрошенија и уверенија, да је вера само лични и лажни сан човека, који огледа своју чежњу у ништавилу природе. Нема ужаснијег бола за мистичара до: признати самом себи, да је његова потреба за веровањем само субјективна, да је његова негдашња вера потицала из њега самог и да је било само његово дело! И у дубини се празног неба издваја тада страшан и утешан лик оног, који ће га ослободити сваког ропства и избавити од сваке сумње: Самрт, Која пролази, као принц, који разгледа своју кућу, Огромним и хладним гробљем, без хоризонта, Где гамижу, под сјајем белог и мутног сунца, Народи нове и старе историје. Овај исти нихилизам је резултат аналитичне раскалашности, која је својствена Бодлеру. Неки песници, Мисе у првом реду, рекли су колико је за љубав убиствен разврат. Бодлер се дубље загњурио у таму људске природе, рекавши, колико је за уживање убиствен разврат. Заиста се из дубине сваког бића, које је створено за отменост, а које је злоупотребило своја чула, —