Дело

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА (поводом уништења српске народне црквене автономије) Како се држао српски епископат, кад су издаване а потом укидане привилегије ? Како су живели и умирали српски јерарси? — Руски лист о патријарху Герману Анђелићу и српском модернизму. — Судбина патријарха Лукијана. — Доказ, колико је потребна автономија. Привилегије дате угарским Србима од цара Леополда I год. 1690—1695 за услуге у борби против Турака спадају свакако у ону врсту повластица о којима се још, кад су издаване, одлучило да се не изврше. Из мађарских историских извора познато је да су средишне власти у Бечу више пута предлагале владарима издавање повластица, које да се издаду али не и изврше. Кардинал Колонић, Леополдова десна рука, саветовао је његовом ласледнику на престолу Јосифу I да потврду Привилегија српских изда „нејасно и двосмислено, да би се касније могла на разан начин тумачити". То је исто морао и цару Леополду саветовати при издању самих Привилегија, јер су и оне, као и њихова тумачења, издате довољно нејасне и у опћим фразама (in terminis generalibus). Српске Привилегије једва да су више вределе од диплома Ђорђа Бранковића, у којима му је од цара Леополда признато наследно право на Јенополију и многе друге области, али га је чекало доживотно сужањство, а после смрти као „шизматик“ није ни место за вечно почивање добио у гробљу, него је цар Леополд нарочито наредио да се ван гробља сахрани. Ни гроб међу правовернима, а још мање власт над провинцијама. Кад су српски народ и Ђорђе Бранковић тражили деспотство и војводство и засебну територију у земљама круне св. Стевана, они су окривљени да траже нешто што се противи „државном интересу". Била је заиста наивност веровати у могућност да се под монархијом оствари једно „шизматичко“ војводство или