Дело

Б Е 3 Д А Н 11 сам осећао вапај за помоћ, осећао, мој пријатељу, толико јако,. да ми је тај осећај давао ужасну снагу, и није било силе која би ми стала на пут. Махнитом сам ветру пркосио, и несравњено јачом снагом продирао кроз њега, и долазио све ближе циљу. Пријатељ' ми приђе, клече крај мене, ухвати ме за обе руке,, стеже их и настави лаганим, мирним гласом, али тако уздрхтавши, да су се речи тешко разумевале: — Страшан је и очајан био тај вапај, пријатељу! То су тренутци, кад срце престаје, и мисао се губи. Подигао се и сео крај стола. Стиснувши шаке у песнице, трудио се да једноликим, неузбудљивим гласом продужи: — Нашао сам се у вртлогу људских гласова. Њихово дејство беше ужасно. Сваки делић мог тела дрхтао је ритмом гласова, који су крај њега хујали. Свако чуло, на свој начин, осећало је моћ вртлога. Вид је од уздрхталих гласова стварао уздрхталу млечну светлост. Светлост трепери као усијана магла,. збија се, и све јасније оцртава глатке зидове. Као снег обасјан зрацима сунца, указује се палата. Треперљива светлост одбија се од равних, светлуцавих зидова и засењује. Њена ми висина и дужина изгледа безгранична. Лагано сам пришао улазу, из кога шиба ветар. Пријатељ ме погледа, и, не померајући поглед, продужи, као да је хтео да види какво ће дејство оставити његове речи: — Пред улазом стоји прилика слична човечијој. На њој не видим ни трунке меса. Не видим очи, не видим уста. Њени су облици као у човека, али се повија и покреће као сенка. Не видим дише ли, нити знам да ли она мене види, али је осећам. Осећам не чулом вида, или осталим нашим чулима, већ неком унутрашњом, необјашњивом, тајанственом снагом, која ме целог прожима. Хтео сам је мимоићи, кад ми се стаде клањати и указивати нарочиту пажњу. Хтео сам јој рећи зашта сам дошао, али ме она предухитри, даде знак десном прозрачном руком, да није потребно говорити, а сама проговори меким, благим шумом, као пена кад шушти: — Јасно ми је зашто си дошао, као што ће и теби све бити јасно у палати смрти. Продужи пут, и деца смрти даће ти сва објашњења, која будеш зажелео. Унутрашњост трепери као и спољашност у белој светлости бојом зидова, као да су је зидови у себи стварали. У њој почива празнина, испуњена стално истим једноликим брујањем.