Дело

10 Д Е Л 0 њајући све предмете око мене, смањивала је ширину водокруга. Тако сам имао могућности да се сав предам ономе што не видим, и у толико га јаче и дубље осетио. Разумеш ли ме сад, пријатељу, разумеш ли ? — стиснутим вилицама упита стари друг гласом, који ме поче плашити. И једне тамне ноћи, кад је људски ноћни вапај почео да продире и кроз сам кућни камен; кад сам задрхтао од њега као јесењи лист, који се тек-тек држи на танкој паучини, и безумном брзином ковитла око себе, нисам могао даље. Осећао сам нешто. Оно је било ту, ту, крај мене. Пријатељ се врло полако подиже, показа руком пред собом у под, и разрогаченим очима, гледајући у том правцу, настави потмуло и отегнуто: — Ни један потпун корак... Продирао сам у очајни вапај све даље, све дубље — лаганим, тајанственим гласом, и све лакшим, понављаше: — „Све дубље... дубље... И тада *■— био сам изгубљен. Људски ме вапај довео до места где нема више границе. Око мене све трепери, удаљује се и губи. Све је нечујш.је, тише и лакше. Био сам изгубљен, пријатељу! — очајно повика. Јурим с испруженим рукама, не дохватајући ништа, не осећајући ништа, не знајући шта радим. По стакларији, коју сам поломио, по стварима које сам испретурао и силним модрицама по телу и разбацаној крви, видео сам доцније шта сам починио. Али тада ништа... ништа нисам осећао. Око мене је све сиво, тцеперљиво; лако, и постајем све лакши. Изјурио сам напоље, и махнито почео да јурим уз писак ветра, одакле су долазили људски гласови. Тим кратким причањем, пријатељ се беше јако уморио. Чело му се осуло крупним знојем. Дрхтао је целим телом. Да не би пао, пришао је столу, спустио се, и подбочио. Споља ништа није продирало. Унутра ништа се није чуло. Могло је, отприлике, проћи пет минута у немој тишини. Тело мог пријатеља дрхташе као у грозници. Било ми је врло тешко што се, због моје глупе радозналости, толико мучи, али нисам смео ништа да му кажем, јер сам знао да ме не би послушао. Одједном се трже, усправи и тихо, задихано, настави: — Вапај људи, јаук жена, писак деце био је све јаснији, све разговетнији, све ближи. Давао ми је моћи да издржим и против самог ветра, који ми је пречио пут свом снагом. Али ја