Дело

Б Е 3 Д А Н 9 Али сад се догодило нешто невероватно. Кад је моја немарност достигла врхунац, прелазила скоро у досаду; кад сам седео ноћу у соби и не помишљајући на ветар, тада сам га почео, кадкад, пажљивије слушати. И на мој ужас, ускоро сам почео у њему распознавати људске гласове. Можда ти ово изгледа чудно, и кад будеш све чуо, помислићеш да сам тада био болестан. Али, пријатељу, ја сам то доживео, и осетио тако јасно, како ветар у себи носи безброј људских јаука и вапаја. Разабрао сам плач деце и очајан писак матера. Стењање изнемоглих, безгранично радостан и немилосрдан, буран смех јаких и безбрижних, и ропце самртника. Све се то мешало, све је то продирало једно у друго, живело и дрхтало. Пријатељ се стресе. — Осетио сам! — понови, уздрхтавши, чврстим гласом. Очи му запламтеше, мишићи на образу задрхташе, и ја скочих и стадох га преклињати да се умири, и да причу остави за други пут. — Слушај! — рече отегнуто и лагано, кроз зубе. — Немој се ничега плашити, јер ако ништа не можеш да осетиш, нећеш ни осетити. Не обраћајући на мене никакву пажњу, настави: — Сви су гласови тражили помоћ. Али нисам знао због чега. И то ме тиштало стално, и дању и ноћу. С мало пакосним, благим смехом, као да пред собом нема дугогодишњег друга, рече: — Ти би се њих лако ратосиљао. Зар не ? Шта те се тичу молбе и јауци толиких безмоћних, сурваних, угњетених, за које не знаш зашто јаучу, зашто моле. Сигурно би се иселио одавде далеко, и био би миран. Али ја то кисам могао. Напротив, не само што ми таква мисао није ни на ум падала, већ сам тражио начина како бих тој маси у даљини што пре пришао и помогао. Болест ми се из дана у дан погоршавала. О сну ни помена. О каквом раду још мање. Све сам започињао, и све одмах остављао. Пријатељ ме погледа испод очију погледом који цепа и сатански се руга, и не померајући очи, настави с немим ругањом: — Дан сам омрзео. Светлост ми је била несносна и досадна. Ноћ, само ноћ имала је за мене и смисла и значаја. У колико је била мрачнија, у толико сам је више волео. Дуга, црна, непробојна ноћ, чија тамнина није могла ништа да скрије од оног што се осећа. Напротив, њена ми је мрачност ишла на руку. Закла-