Дело

190 Д Е Л О у једно исто време. У Француској, кад дође грозница (мислио је грозницу револуције), вас све уједаред зарази. Ја Мађаре метнем у Италију, Италијане у Мађарску. Сваки пази на свога суседа. Један другог не разуме и један другог мрзи. Из њихове антипатије постаје ред и из међусобне мржње опћи мир“. Ето зато су Бечу свагда годиле противности и борбе међу разним народима и сталежима. При изигравању српских Привилегија Беч је употребио суревњивост српских сталежа, властољубље српске јерархије. Бечки апсолутизам ма колико да је умео бити насилан и неумолим, није прибегавао сили ако се само могло постићи политиком. Кад је потреба захтевала, радило се врло опрезно, корак по корак, а кривица и сва одговорност најрадије се товарила на другог. Мало је примера препредености, с каквом су изиграна Србима дата привилегиска обећања, наиме њихов политички део. Српске услуге у борби против Турака и других непријатеља још су требале, и Привилегије биле су по рачуну Беча сувише велики дарови, да би довољна цена за њих била крв, коју су Срби у великом Леополдовом рату против Турака пролили (по једном писму руских царева Петра и Јована Алексијевића изгубили су балкански Хришћани у том рату 300.000 живота). Ваљало је још .много крви пролити у борби против мађарских устаника под Ракоцијем (по мађарским политичарима 120.000 српских жртава), а предстојали су још многи ратови. Зато је на хартији још за пуних 100 година ваљало одржати привилегије и потврђивати их пред свима великим борбама тога времена или за време тих борби. Тако су издане потврде Привилегија 1706 (за борбе против Ракоцијевих устаника), 1715 (пред поход принца Евгенија Савојског), 1735 (пред рат против Турака, који је завршен Београдским Миром), 1743 (рат Марије Терезије за наследство). Шта више и иза тумачења Привилегија у познатим Регуламентима и Деклараторији (1770—1779), којима су и формално уништене политичке тачке Привилегија, вратило се 1848/9 на обећање војводства и засебне територије. У плану Беча је било, на папиру, још дуго времена потврђивати привилегије, и Србима су миле биле и те формалне потврде повластица и ако о њиховој примени ни говора није било. Обећање слободног избора војводе потврдило се и за двадесетдвогодишњег тамновања Ђорђа Бранковића, којему је сва кри-