Дело

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 213 вање свог морала и живота; преко тога, у духу, народна, понајмање још народска, воља није суверена и ту неће увек Бог што народ хоће. Ни нација, ни држава, ни божје представништво на земљи, ни мудрословност естетичара не прописују законик лепоте уметнику; висока је његова самовоља ту врховни закон, и пошто кроза њ, кад је прав и велик, говори најбоља, највиша нација, он намеће законик свиђања естетичког свој осталој нацији, држави, цркви, друштву, естетици. Као религија што је персонална ствар, и естетичка је воља, али није ствар схваћања ни укуса бити војник кад то хоће отаџбина, него је то позитиван закон, чак и државно позитиван не само у националном моралу; и не мање није ствар схваћања и укуса кад јавност, представништво националне воље има да одобри предлог своје уметничке савести, да оживотвори своје добро, процени неко зло, заснује неки покушај, који онај део националне савести, што је уметничка воља нације, налази смисленим. Војска побеђује али не води војска него врховно водство, и народ побеђује и кад је реч о уметничкој изложби или инсценацији опере, освојењима књижевним, институцији школе за уметнички балет; али уметност сама води, уметници воде; писац, архитект, пластичар, сликар, музичар, плесач, глумац. Воде они који врховно знају и осећају, могу и умеју; и оцењивати Мештровићеву медаљу могли би они једино који је осећају и разумеју. Кад би био случај о несналажењу да се ради, онда се проблем решава националном моралном савешћу а не персоналном естетичком, и даје се реч и оном кога човек не разуме, поштује онај кога човек не мора и да осети. Тако би било немогуће да се одбије медаља народа самом себи, да је било ако не естетичке културе, а оно боље-.и више културне свести и националне савести. Не треба се разумети у стратегији да би човеку као живот нације скупа била величина војске, и није нужно бити професор естетике да би човек поштовао величину своје уметности и веровао у праведност воље уметника који преставља нацију. А ко хоће не да по дужности поштује него и да осети како треба своју уметност и неразговетна кад је и потешка, тај нека тражи не свој естетички кључ него уметников; из њега треба њега разумети, посвојивши му начин осећања и признавши му начин изражавања. Кому је пак проблем и ко има протеста и за монументалан и декоративан стил у скулптури, и кога боли и запрепашћује људска голотиња у уметности којој је једини