Дело

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 215 у правду што му треба да верујемо, детерминизам бескрајнога живота који је изнадлогичан за нас, страшан непојамним досуђивањем бола и разора човеку и свету, ослободитељ идејом о свемилости и свесмислености свега на свету, правде што је животодавна, истине, доброте, лепоте што је јача од свесиља. Дубоки бол душе, жалост од живота, одвраћање од земље, основна је морална хармонија, душевна атмосфера Мештровићевог стила, и то осећање бола, меланхолија та словенска, туга племенита и безмерно чежњива, осећање је коби људскога живота и проклетства отајственога српске несреће. Човек је у мраку бића, у подземљу живота кад га море тишине, океан отајства задахне и занесе му душу у вртоглавицу загонетке, ноћ и бол му обујимље срце и осваја прожиман страх од ужасавне коби; и светиња безречна, предубока, божанствена, бетовеновска и платоновска, прожима и савлађује човека, величајност живота. Објављење се гледа рођеним очима; неизмерна вас мисао озарује, снага и правда света, разложитост и величина. Велико је живети јер је јуначки; болно је бити човек али и велико јер је свето и божанствено; јер је трагедија величина оних који се отимају од земље тежећи за небесима, и џиновска је њих борба за ослобођење, разарање животодавне земље и грађење божје воље у човеку. Преболна их је трагедија несазнавањем што се свршује или мрачном сумњом да је коб разлог и смисао да је безумље, бес хаоса да је свемоћ живота, свекобност да је свесаздање; болом им се вечним завршује који им задаје неизмерност живота и неизмерно им и посвећује живот; ако је дакле болно бити човек и ако је трагедија декор оних што су против земље, јуначки је живети и надземаљски је бити човечанство. Проникавање је и сливање сукоба и измирење, човекове те трагедије, и српске је коби са српским смислом атмосфера душевна, најопштија, Мештровићеве уметности, морална елоквенција у стилизацији му; сукобљавање воље да се постоји са вољом да се умине, измирење захтева небеса са могућностима земље, резигнација активности, очајање стварања. Дубоко трпљење бола и безречно вршење дужности, подношење поштено закона, јуначко подвргавање свемоћи отајства; измирење с удесом, преврат против воље земље. Атмосфера је болне хармоније моралне, обајно ћутање узвишене жалости, удубљивање надземне туге и јуначке човечности што подносе своје гласа не дајући, мучљиво страдање под божјом вољом, савладана малодушност боловања на глас.