Дело

ЗА југословенску философију културе 217 ређивањем захтевима вансадржајним конструктивним, оптичким, декоративним, каприциозним. Стил је тај — допустимо ову реч сумњиве прикладности и неотпрактиковану још — стилизаторство, и док је код стила закон, у главном, морално-симболичан, код стилизаторства је, ништа мање оправданом од стилизовања самог и диктованим, у првобитном поводу, самим стилизовањем, закон у главном, материјално-технички, материјалски једном речи, закон логике материјала уметничког, урачунавши у тај материјал и све што није душевно и морално код естетичке чињенице, оптички наш апараг овде. Из искључивог стилизаторства, пустог пуштања капрису на вољу да бесни по материјалу како му се свиђа и да се забавља артистичким ефетима, не би било могуће прочитати моралну симболику велебне лепоте каква је Мештровићева уметност; стилизаторство је ту материјална нужда, и безлобна је забава покадкад. Али није то стилизаторство бивство Мештровићевог стила него једнокарактерност, истобивственост морална у целом му делу и морални закон детерминизма свега мање значајног више значајним, делова целином; неизбежност је закона, атмосфера је коби закон Мештровићевог стила строгог његовог и тешког, дубоког и свог од симбола, спиритуалног и моралног. Искључиво стилизаторство може сматрати основном особином Мештровићевог стила једино ко је неспособан да гледа вештину пластичке уметности или да осети дубоки морал Мештровићеве пластике; онај који иза материје и стилизаторства не види стил прави, душин дијалекат и који гледа форму а не религију, геометрију и механију а не метафизику и мистику. Светосавство је једно и доситејство Мештровићево одликовање Војсци, и српска је душа медаља његова чобанче коју је у њему правило, чобанче од петнаест година далматинско-загорско, блага људска човечност и честитост српског јунаштва, све опевано ножићем задирући по трешњеву дрвету плоскином: као да је на сватовској или с крсног имена херцеговачкој или личкој или далматинској, шумадинској, црногорској чутури вајана проста и искрена, од сељанина сељанима дар и благородност. Благодарност је нације ослободитељима на једној страни медаље, краљ пак ослободитеља на другој; ослободитељ Старе Србије краљ пучанин, окруњен, и у одећи која је и одежда свештеничка колико је никшићска или невесињска сељачка бјелача, јашући на гизданом и поноситом ђогату као што јашу победитељи и ослободитељи, и сокола древне српске госпоштије поноситог и срча-