Дело

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 223 је до њега да увећа и продуби и ојача словенску, данас не довољно јаку ни искрену ни плодну свест Српства, и да подстрекне, повећа, ма чим да умножи, ма најмање увелича дар Српства, кроз Југословенство, Славији, посебну нарочиту уљуђеност и просвећеност Словенства што се зове Српски Народ. Наш народ, укратко и оштро казан српски, у ствари српскохрватски народ наш сав заједно са словеначким, Југословенска Нација дакле, још не створена ни из близа а којој ће, није немогуће, у велико доба Јужних Словена који говоре великим језиком звучним живосним српско-хрватског народног говора, припадати и народ Бугара, и сутрашњи и прексутрашњи али ништа мање и овакав какав је данашњи наш народ, и више од народа и од и једног осталог века, стожерни и стихијски, не највише словенски освештен и освежан али, што је данашњије и германскије, нужније и боље јер је животније и плодотворније, највише српски и највише југословенски освештен, Српством освештан, ништа мање разумним него распеваним, ништа мање јуначким него накривљеног шешира и с прстом у уху, неусмртиви народ Србије, Русије малене и моћне, свеодржавнице разбијених и учмалих комада нашега народа што нису у Турској али нису ни у Србији, комад водилац пук србијански, има своје ако не понајважније а оно понајлепше место у словенском расном раду, осим што је врхован и светемељан у националном раду српском. Тешки грех би био кад свак који има осећања за то место и ко није без слутње о великом, врло лепом, врло отменом, значењу које ће припадати Југославији, душевности српскохрватског и словеначког народа, желећи је заједно с бугарским, у Славији целој ма како она материјално изгледала у целој и пуној душевности свих словенских народа, свесно и снажно уједињених и збраћених не само као што треба него као што се мора јер је нужно неминовно и јер је неизбежно, на заједничком основу расе, моралног људства најбоље, невиђено до сад, човечног у свом антрополошком човечанству, грех мучан би био кад најнеземљотреснији који би свестан био места Србохрватства са Словенцима, Србије више од Српства свега осталог и свих Хрвата и Словенаца заједно, не би уложио сво морално биће у благородно тровање, честито заражавање свесловенском словесношћу, идејом о месту нашег народа у нашој раси, великог малог народа у великој раси. (Свршетак у идућој свесци) Димитрије Митриновић.