Дело

248 Д Е Л О очи, ево овим истим ножем одфикарити, само да бих вас правично задовољио. Четир прста ће вам ваљда бити доста, зарад задовољења жеђи за осветом — пети нећете ваљда искатиј? Он наједаред стаде и као да не могаше дисати од узбуђења. Свака цртица на његовом лицу стаде се кретати и трзати, а гледао је необично изазивачки. Он беше као ван себе. — Ја сам сад, канда, све разумео, — тихо и тужно одговори Аљоша, седећи и даље. — Ваш синчић је, дакле, — добро дете, он воли оца и напао ме је као брата вашег злотвора... То ја сад разумем, — понови он, размишљајући. — Али брат мој, Димитрије Фјодоровић, каје се због свог поступка, ја то знам, и — ако му само буде могућно доћи код вас, или још понајбоље видети се с вама на оном истом месту — он ће вас пред свима замолити за опроштење... ако ви зажелите. — То јест ишчупати браду, а после доћи па замолити за onpoштење. .ј. Па ће све лепо бити довршено и задовољено, је л’ тако? — О, не, напротив, он ће учинити све, што будете хтели и како год будете хтели! — Тако, да кад бих ја сад замолио његову светлост да клекне преда мном у оној истој меани, — „Престоница“ јој је име, или на пијаци, он би дакле и клекао? — Да, он ће клекнути. — У срце сте ме погодили. Расплакали сте ме и у срце сте ме погодили. Сувише сам наклоњен да осећам великодушност вашега брата. Допустите да вам се представим потпуно: моја породица, моје две кћери и син, — мој отпадак. Кад ја умрем, ко ли ће их волети? А док сам ја жив, ко ли ће мене, поганца, осим њих волети? Велику је то ствар удесио Господ за сваког човека од моје сорте. Јер је потребно да и од моје сорте човека неко може заволети... — Ах, то је потпуна истина! — ускликну Аљоша. — Та престаните већ једаред комендијати! Дође тек каква било будала, а ви нас одмах срамотите! — викну неочекивано девојка крај прозора, обраћајући се оцу са гадљивим и презривим изразом на лицу. — Причекајте малко, Варвара Николајевна, дозволите ми да издржим правац, — викну јој отац, истина заповедним тоном, али гледајући на њу са потпуним одобравањем. — Такав нам је она карактер! — окрену се он опет Аљоши. „И ништа у целој природи Он не хтеде благословити".