Дело

260 Д Е Л 0 вила их је за свој одлазак, да се у септембру, то јест сад, у Петроград с њима врати. А ми јој узели тај њен новац, па га потрошили, и сад нема с чим да се врати, ето како је. А не може се ни вратити, јер нам ради као на робији; ми смо је као кљусе упрегли, оседлали смо је, све двори, крпи, пере, патос чисти, мамицу у постељу меће, а мамица је ћудљива, а мамица је плачљива, а мамица је луда!... Па ја сад за тих двеста рубаља служавку могу узети, разумете ли ви, Алексије Фјодоровићу, лечење милих мојих могу предузети, курсисткињу ћу у Петроград упутити, говеђину ћу купити, дијету ћу нову увести. Господе, та то је машта! Аљоши беше страшно мило, што је причинио толико среће и што је јадник пристао да буде усрећен. — Стојте, Алексије Фјодоровићу, стојте, — ухвати се наједаред штабски капетан за ту маштину слику, која му се указа, и опет загњевета брзим говором, као да је изван себе, — ама знате ли ви да ћемо сад можда ја и Иљушка збиља остварити своје маштање: купићемо коњичка и кола, и то коњичка враног — он ме је молио да неизоставно буде вранац — па ћемо се дићи на пут, као што смо прекјуче себи сладили. Ја имам у Курској губернији једног познатог адвоката, од детињства пријатеља, па су ми поручивали преко поуздана човека, ако дођем, да ће ми код њега у канцеларији канда дати писарско место, па сад, ко зна, можда ће и дати... Е па ми бисмо метнули на кола мамицу, метнули бисмо Ниночку; Иљушечку бих метнуо да кочијаши, а ја бих пешице, пешице, па бих их све повезао... Господе, та кад бих само један пропали дуг овде наплатио, онда би можда било новаца чак и на то! — Биће, биће! —ускликну Аљоша, —Катарина Ивановна ће вам послати још, колико хоћете и, знате ли, ја такође имам новаца, узмите; колико вам треба, као од брата, као од пријатеља, после ћете ми вратити... (Ви ћете се обогатити, ви ћете се обогатити!) И знате ли да ви никад ништа боље чак ни измислити не можете, него тај прелаз у ту губернију! У том је спас за вас, а што је најглавније, за вашег малог, — и, знате ли шта, да сте то урадили што пре, још до зиме, до мразева, па да нам пишете оданде, па да останемо браћа... Не, то није машта! Аљоша већ хтеде да га загрли — толико је био задовољан. Али, погледавши у њега, он наједаред застаде: овај стајаше испруживши врат, истуривши усне, са занетим и побледелим лицем, и