Дело

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 293 ;више песимистичко, него што би требало, карактерише те односе, а кад духовима овлада такво стање, онда се само делима, а не речима, може успешно радити и на промени расположења и на заснивању бољих и пријатељскијих односа. На жалост, то је оно, што стално оскудева у аустриској политици „добронаклоности", коју монархија, по изјавама својих представника, води и коју ће водити према Србији. Србија, као што је познато, није ратовала са Аустро-Угарском, кад је водила рат са Турском. Кад је пак Аустро-Угарска, незадовољна српским ратним успесима и гледајући у њима опасност по своје политичке циљеве, предузела познате мере да спречи излазак Србије на Јадранско Море, и кад су велике силе, да би избегле европски рат, потпомогле аустриско гледиште, онда је Србија, принуђена, морала да попусти и да се повуче са албанског приморја. Тиме је, по речима графа Берхтолда, задовољен „животни интерес" аустро-угарске монархије, да се не „ремети равнотежа" на Јадранском Мору. Стварањем аутономне Албаније задовољен је такође „интерес“ Аустро-Угарске, да се на југозападу подигне и оснажи арнаутско племе, које ће у неколико заустављати развитак Србије и Црне Горе. Наравно, ми нећемо да улазимо у расправљање питања, да ли су правилно схваћени интереси монархије доиста захтевали овако њено држање и оваке добитке. То је ствар аустриских политичара, и ми са њиховом политиком, ма каква она изгледала, морамо рачунати. И зато и излажемо, које је успехе Аустро-Угарска у својо политици имала. Да бисмо били потпуно објективни, морамо признати још један успех, о коме истина ни граф Берхтолд не говори, али је то ипак у великој мери био успех аустриске политике. Ми мислимо на растурање балканског савеза и рат међу савезницима. Исход рата је истина друкчији био, него што су, на пример, граф Стефан Тиса и они, у чије је име он говорио, очекивали, и зато се тај аустриски успех много не истиче, ма да би правично било свакоме одати заслугу за оно што је учинио, па и ми, водећи рачуна о тој правичности, ово спомињемо. Аустро-Угарска је, дакле, по властитом признању свога министра спољних послова, остварила оно што је желела, задовољила је своје интересе, па би логично било очекивати, да ће се сад њена политика према Србији задахнути помирљивијим духом. У место тога Србији су приређена од Аустро-Угарске два изненађења, ни мало пријатна. На првом месту, ултиматум аустриски