Дело

„ГОСПОДИН11 БОЖО 29 расклиматане ступе, и пиждрећи у Верушине прозоре као божићње пециво у рајска врата. Али узалуд му мука: прагови су војводе Дубовића и сувише били високи за његове писарске ноге; а Верушине алемне зенице ни једном циглом не сретоше његове а још мање се зауставише на поносито му чело, ђе се у неколике паћеничке боре зарезивала сујетна и сојевићска фирма „Мартиновић“. О, колико ли је пута, сиромах, уздахнуо; колико тек ноћи непроспавао; колико планова скројио; на шта ли све није помишљао! Тиштала га је не толико љубав, колико сујета; а дражио га је не толико неуспјех у љубави, колико увријеђени му понос. А вражји грађани опет заокупили, сваки са своје стране, па да му оба ока избију: о, то се ругају, то га задиркују, то га у пјесме припијевају; а ђеца и калцакани га стадоше поново предустријетати и ни улицом га не пуштати да мирно прође. Дошло му бијаше, да кидише самоме себи. И убио би се, можда, или се бар тако њему чинило, па да не би два узрока, и то веома важна: прво, страх га је било одапети пушку на се, а други: долазак и појава у Никшић једне нове звијезде, али не с неба и иза гора и кршева црногорских, но отуда из земље ћесарске, иза мора на тридес’ конака. Неки чувенији маџарски трговац закупи од црногорске владе стржеву гору у никшићској Дузи, и пошаље свог заступника, Петра Јоцића, Војвођанина, да је експлоатише. Јоцићев је долазак у Никшић био једна ријетка новина, а и добродошао у толико у колико је он био и богат и богаташки изасланик и странац и мудар и вјешт и све што један газда у Црној Гори може имати дотле докле је пуне шаке и непуклих пета и неизврнутих џепова. Како дође, он набави господски стан; направи најбоља познанства, наравно, на првом мјесту с мјесним чиновницима и главарима; инсталира биро; набави посленике за сјечу шуме и пилање дуга, и отпоче рад у велико. У њега жена, дебела попут ћесе његова принципала, и кћер, сушта противност своје бачвасте матере. Звали је Ленка. Могла је имати око тридесет година; али, како је била у добру, као бубрег у лоју, а умјела вјештачки „набрашњавити" образе, врат и грло, нагаравити обрве а косе накудравити и окренути на фија-фић, и наруменити усне и јагодице, ниједан јој Црногорац није више од двадесет година давао. И наш „господин" Божидар, чим је виђе, сијнуше му бли*