Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 451 и умовању нашем. то јест вашем... не боље: нашем... да нема ту неког презрења према њему, према том јаднику... у том што ми душу његову сад тако претресамо, као с неке висине, а? У том, што смо сад тако као сигурно решили да ће он новац примити, а? — Не, Lise, ту нема презрења, — одлучно одговори Аљоша, као да беше већ приправан на такво питање, — ја сам већ о том и сам мислио, идући овамо. Ето, размислите и сами, одкуд је то презрење, кад смо ми и сами такви као и он ; кад су сви такви као и он. Јер и ми смо такви, нисмо бољи. А кад бисмо и били бољи, ми бисмо ипак били такви исти на његовом месту. Ја не знам, како ви, Lise, но ја мислим о себи, да је у мене врло ситна душа. А у њега чак и није ситна, него напротив, врло деликатна... Не, Lise, нема ту никаквог презрења према њему! Знате ли, Lise, мој је старац рекао једаред: Људе увек треба као децу чувати и неговати, а неке од њих као болеснике у болницама... — Ах, Алексије Фјодоровићу, ах, слатки мој, хајдете да људе као болеснике пазимо и дворимо! — Хајдете, Lise, ја сам готов, само ја нисам сасвим спреман; ја сам неки пут врло нестрпљив, а други пут опет не могу ни да уочим добро. У вас је већ друкчије. — Ах, не верујем! Алексије Фјодоровићу, како сам срећна! — Како је добро, што ви то говорите, Lise. — Алексије Фјодоровићу, ви сте за чудо добри, но ви сте неки пут као неки цепидлака... а међу тим, кад погледаш, ви ни најмање нисте цепидлака. Идите, погледајте код врата, отворите их полагацко, па погледајте, да нас не ослушкује мамица, — прошапта наједаред Lise некаквим нервозним, ужурбаним шапатом. Аљоша пође, одшкрину врата и рече јој да нико не прислушкује. — Дођите овамо, Алексије Фјодоровићу, — настављаше Lise, црвенећи све већма и већма, — дајте вашу руку, ето тако. Чујте, ја вам морам велико признање учинити: јучерашње вам писмо ја нисам из шале писала, него озбиљно... И она покри руком своје очи. Видело се да ју је врло стид, да то призна. Она наједаред зграби његову руку и пољуби је трипут. — Ах, Lise, тг то је дивота, — радосно ускликну Аљоша. — А и ја сам, видите ли, био потпуно уверен да сте ви оно пи•сали озбиљно. 29*