Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД ПРОТИВ ИМПРЕСИОНИЗМА У СЛИКАРСТВУ. II Немоћ импресиониста да створе ма шта, шта би личило на рељеф, долази од њиховог порицања црног, од осуства те боје на њихсвој палети. Али хоће ли имати и даље права у погледу светлости ? Ми немамо, то је извесно, правог средства да производимо светлост у сликарству, која би почивала на чему другом осим на контрасту. Ми добијамо сензацију светлога једино помоћу сенке коју разлажемо на нашој слици. Тамо где нема сенке, неће дакле моћи да постоји ни светлост. Тако је рекао Рембрант, када је тврдио да дело неће бити светло ако нема деведесет на сто тамнога. Оно што — у погледу боје — ја називам трећом естетичком сензацијом1, емоцију коју осетимо отворивши понова очи — после призора или самог предмета — то је та сензација светлости и сенке — светло-тамнога. Много више него боја она привлачи пажњу нашега духа на предмет; јер она садржи речиту моћ, моћ моралну и драматичну, које је стављају у прве редове уметности, баш због њеног утицаја на уобразиљу. Ако је изоставите, ви одузимате оно што је на једној слици најопипљивије, ви сводите дело на пљоснатост. Ето то су учинили импресионисти. Изостављајући тамно са своје палете и свога платна, они су отишли дотле да прогоне светло-тамно — најречитији део сликарства; да одрекну природни закон по коме светлост 1 Прва естетичка сензаиија: концепција; друга естетичка сензација: колорит; трећа естетичка сензација: ефекат светло-тамног.