Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛеД 463 се логички прате те дедукције, утврдиће се да највећа јачина боје одговара скоро мрачноме, т.ј. безбојноме, услед преобрнуте опсене коју чини на очни нерв. Та погрешка је једна од јединствених страсти тих сликара, који су веровали да се сва моћ уметности састоји у давању сјаја, подсећајући више или мање на вређајућу живост сунчане светлости у најжешћим часовима дана и у најтоплијим пределима. То је свакако заблуда која се одупире укусу најлепше боје, која воли мир и јединство што се виђа на измаку дана, кад неранџасти зраци ублажавају оштрине, блесак, или тешке сенке. Тај час није узалуд назват часом колориста; јер је он час најсавршеније хармоније, када се сви звуци растурају у скалу, чије богатство посматра око са уживањем, и због чега душа подлеже радо сањаријама. То је час Клод Лорена, Тицијана, Ђиорђина, Кароа и Теодора Русо, дв наведем само ту неколицину, који су му створили вечиту славу. Заблуда импресионизма је дакле у томе што су хтели да створе хармонију не знајући јој путеве. Та последња хармонија је резултат оцене количина, и њиховог растварања у потпуном складу. Они је траже у подједнакој снази колорита, они неће да она произађе из супротности, и слабог и јаког, из неутралног и потврдног. Пожртвовања не чине део њихове уметности, они хоће да све пева, и стога у њиховом делу све виче, а ништа не пева. Њихова амбиција да нам дају сензације природе каткада је врло бедна, јер је ми имамо свакога часа, ту лаку сензацију, у самој природи, и то у много јачој мери, јер се са стварношћу не може изравнати. Хармонија, у сликарству као и у музици. може да се створи само из принципа општег преовлађивања, чему се придружују звучност и осетљивост, да би произвели уздигнут тон. Потребна је једна надмоћна боја, која управља скупом осталих и своди их на умесан степен, да би ауторитет остао главном певачу. Али слика где сви говоре истом снагом, где сви вичу, само је заморна граја која нема ничег заједничког са уметношћу, и која никада не би могла да је замени. * * * Које би биле друге новине импресионизма, поред светлости, од које је начинио тако рђаву употребу, поред боје, са којом се служио да би уништио рељефе и светло-тамно, односно слику; које би биле друге новине, кажем, чиме је импресионизам об-