Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД 465 годнији положај не пружа стварност, него уметников геније. Оно што сам малочас рекао за Ђоконду, доказује то. Ништа у њеном положају није могућно природно; па ипак све код ње изгледа не само могућно, него и истинито. И то зато што наш дух не може себи да је представи друкче но што је њен аутор замислио; његова надмоћност се састојала у томе да нађе у том огромном свету оно што би могло да одговара том лицу и његовој души. Осећа се да онај који иде у сусрет схватању истине у уметности одлази потпуно са свога пута и удубљује се у расуђивање реалисте, а не ствараоца. Исто је тако глупо као и кад неко хоће да тражи у песниковим сликама смисла у складу са простотом прозе. Логика њихова је дакле најбеднија од свих логика када почиње да напада Естетику, која има за основу оно што је најбоље и најлепше: основа која је дата из Старине целокупној уметности, коју нам је Аристотело развео у својој Поетици, и коју је традиција из века у век признала као добру, идући до данас кроз низ ремек-дела. ¥ Импресионист се дакле теориски ограничио на пун ваздух, и пошто је већину времена био само пејзажист, он се задовољио стављањем својих ногара испред каквих светлосних ефеката, испред некакве групе дрвећа, испред мора или пластова, немајући друге амбиције осим да нам дају оптички ефекг часа и предела. Ја нећу порицати да он каткада постизава сензацију коју је желео, сведену на та обична средства, на те једноставне пределе, али зар је доиста било потребно много способности да је достигне до резултата — антиестетичног, уосталом — једне илузије, која би могла бити корисна позоришту, а од које наша душа нема ништа? Ограничена на н~‘ чико контраста, та вештина је ипак полагала право на то да нам каже убедљиво како је све свршено са уметношћу учитеља, да ће од сада сваки бити импресионист, или неће ни постојати. Та безочност, која је ишла дотле да исмева чак највеће старе пејзажисте, није могла дуго да окреће главу од Прошлости — та Прошлост је увек жива и не пролази, ма шта се чинило ! Нова школа (кад су је тако означили, оставимо јој тај назив) није се дакле ни мало старала да бира своје пределе у приДело, књ. 69. 30