Дело

466 д е л о роди, она је чак објавила да је то непотребно, јер би сваки избор био уступак традицији, повратак уназад, одступање од траженог циља. Битно је било сликати светлост и ваздух, остало се није рачунало. Када би човек себи закратио да бира, зар се онда тим пре не би стварало; стварати, изналазити јесу заблуде које су распространили занешењаци. Главно је дакле било стварати оптику, забележити појаве тонова, вежбати своју палету и своје око. Такво сликовање је морало да прогута све што је остало осредње у првим покушајима импресиониста под називом мотива; наскоро на њиховом платну није било више никаквог распореда, никаквог реда. Само кад је час у коме су слике рађене, био дат, то је било довољно. Тако се мржња према Имагинацији изметнула у догму. Није било потребно стварати, него производити ефекте и само ефекте боја, веома испреметане. Кад кажем испреметане, ја ту не подразумевам преведене из природе, требало је представити их само према теорији о бојама, а не онакве какве су их до тада виђали. Тако су се пејзажисти свели на индиферентност слике, да су израђивали само одељке из природе, без избора, било би боље рећи белешке. Та рана је као моћна предрасуда обузела област слике, и они су се добро бранили у логору где су знали толико да цртају да представе човечанска бића, да направе избор модела или да групишу личности по ма каквом реду. Требало је подражавати случајевима из живота да би се достигло до више објективне истине. Ипак има једна ствар која је вукла импресионисте ка модерном животу: то је ружноћа. Од ње су начинили пировање, баш с тога што је до тада била одбацивана. У књижевности, имали су за учитеља и вођу Золу — јер импресионисти су синови натуралистичке школе. Али Зола је бар умео да увећа своје предмете, да им да ако не величанствености, а оно бар распрострањености. Импресионисти су се на против затворили у мотиве без важности, у оквире са стешњеним димензијама. То им је налагала њихова бедна и оскудна обрада — осим њиховог скученог видика. Не познавајући више тон, не знајући више да упрошћавају, упињући се детињасто да сложе сву звучност низом треперећих слагања, сликар те школе се осетио кобно везан занатом спорим и веома заплетеним који га је одвукао до смањивања димензија у своме делу, до изобличавања свега што је