Дело

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛеД 467 хтео да представи. Из тог порока је произашао потпун заборав лепог сликања. Оно што је познаваоцима кичице причињавало радости код једног Веласкеа, Рубенса, Џорденса, Јан Дика, било је импресионистима потпуно уништено. Није било више добро нађеног стила, природе на свом месту, укусног и снажног извођења; исто таква мешавина у чистим бојама, у којима се рђаво распознају облици. Под претпоставком да ваздух све преплављује, ви овде не распознајете ни врсту дрвећа, ни кривину гранчица, ни силуету хоризонта. Ви стварате слике сами, са вашим успоменама, много више но сликар. Једна плава мрља представља вам воду, потези кичицом представљају вам облаке, дрвеће, траву. Не одајући се скрупулозној сувоћи појединих холандских пејзажиста, сликар би ипак могао да нам каже нешто јасно о природи. Када ми упутимо наше кораке к њој, ми се много више дивимо лепоти зеленила, него ваздуху који се просипа над њом; тај ваздух је уосталом не уништава пред нашим очима, него је песнички прати. Уметник као Рубенс, Тицијан или Клод Желе, уме да води рачуна о атмосфери не рушећи с тога једну од највећих лепота пејзажа: прсизводе којима нас природа обасипа. Он уме једновремено да нам покаже снагу храстовог стабла, лишће које избија из својих гранчица, цвеће које се развија из својих чашица. Најзад он води рачуна о томе што занима наш дух када посматрамо различите призоре света. Велико, и мало што га сачињава, све је ту, без ичег оскудног или ниског; такођер није ни један боље од тих учитеља представио небо, магловитост облака, сањалачко плаво хоризонта, бујност долина где пасу стада, где се нагиње дрвеће. Сетите се залеђја Тицијанових, Ђиорђинових, ванредних пољских призора које је сликао Рубенс да би се одморио од својих огромних композиција у своме замку Штајну. Ето пејзажа, ето спевова поред којих ће наши импресионисти, због својих заблуда, увек да бледе, поред својих дречећих боја и својих ефеката јаке светлости. Познајете ли ви слике са више ваздуха но што су оне нашега Клода Лорена час окупане у вечерњем злату, час ружичасте од зоре што се буди? Јесте ли видели месечине на мору, сутоне и утопљење сунца од Албета Кипа? И оба Ријдела и фон Гојен, и Колинг и колико других Холанђана чији се списак не би свршио, умели су дивно да представе ваздух, светлост, неранџасто сунца што продире у какву одају — као Пиетер де Хог, 30*