Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД ИЛУЗИЈА НА ПОЗОРНИЦИ. III Тек је најмодернија позорница успела да створи ту илузију која је једини доказ о интензивности драмских утисака. Предпостављајући предиспозицију гледаоца за илузију, та се илузија, дакле, може постићи посредством глумаца, посредством декорација и посредством техничке сценарије. Не треба сметнути с ума да глумити, значи представљати не људе апсолугне стварности, него креације уметности и поезије, стилизоване људе, као што вели Хагеман: акција људи са оне стране рампе није природна, него изгледа да је природна Позорница, наравно, није кадра да нам створи апсолутну стварност, несо само поезију извесне, релативне стварности, јер се, иначе, не би могли разумети наш положај и наше држање према страховитим догађајима на позорници, као што су (мотивисана) убиства у Ричарду III и (ничим не мотивисана) силна убиства у Титу Андронику, као што су „заплети" у KOje „јунаци“ лаковерно срљају у своју пропаст1. Глумац, посредством своје фантазије и посредством своје уметничке интуиције, излази из себе и улази у карактер који треба да оживи, улази у туђу личност и постаје та личност, или је тако приказује да у нама створи илузију те личности. Он, тако да речем, симулира потпуну личност. Он нас, својим представљањем тога карактера, не сме тргнути из нашега самозаборава, не сме пробудити нашу свесност која ће нас уверити да је он само глумац који игра улогу Огела, Фалстафа, Армана Дивала, 1 Carl Hagemann, Regie. Стр. 147—148.