Дело

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 79 уметничког појимања нашег, а већ је естетицизам један скоројевићски неслични нама и веома нагрдан, обеснажујући нас, одвраћајући нас од нас самих, ушао баш у понајбоље људе; спопало их је беснило уфињавања, баш те кроз високе школе што су прошли и све научили и што је западна култура с одвећ тежине и самовољности прешла преко њих. Тако нам се и модерна и национална уметност, које нема премного али која је врло висока, налази између непријатељског непојимања тих што немају доброг, ни довољно, западно-европског уметничког појимања, и између непријатељског непојимања тих који имају тог западног европејства или одвећ данашњег или рђавог, или одвећ на рђав, несрпски, безмоћни, начин. Док су нам војничке врлине херојске и нација величанствена јунаштвом које се бори за моралну част и национално постојање, па и иначе национални живот, економски и друштвени, док нам је напредан и незаустављив, чак и у самом културном националном раду, док нам огромним размерима напредују поједине гране, подоста књижевност, омање општа просвећеност, али моћно и големо млада наука, у националном раду у уметности невелики смо, много заостали, врло рђаво нејуначни понекад, ненародни понекад и противнародни. Доказ је болни случај што се десио; културни један пораз који није проломио нашу јавност својим потресом, али пораз у ком су пред мрачним силама невидовним устукнули они који су најскупља гордост нације; у Риму добијајући битке, и по метрополама уметничке цивилизације европске, уметник нашега народа губи бој у срцу нације којој је титански представник. Разграђеност је и пометеност наших уметничких послова претегобна и лежи као проклетство и коб на нашој културној савести. Обузети чувањем и грађењем темеља свих темеља, самог живота, самосталности државне, и задовољавајући с највећим напорима најосновније културне потребе, далеко нам је од убеђености да је највиша објава културног живота његова објава која је најмање материјална и највише од онога света, говор лепотом, Уметност, бестелесни један живот, душеван сав колико га има, али не мање узвишен над општим културним животом него што је у опште живот национални у култури узвишен над материјалним националним животом. Сазнање да је глад уметничког луксуза најбоља глад националне душе није нам постало животно убеђење, и културна нам је савест несразмерно беснажна према моралној савести и животном самопоуздању; уметност не