Дело

82 Д Е Л 0 и велика је проповед нама живима о томе каква је у ствари наша најбоља душа, од чега нам је саздано бивство, проповед је о томе од које моралне лепоте требамо да саграђујемо своју историју и војујемо бескрвно за место Српства у људству глоба и бесконачном духу. Та песма и та лепота — обадве од суштог морала сло венског, српски отмене обадве подједнако јер су исто, живот су наш јер су наш дух; доликује нам за небеско царство да живимо, и нама данашњим и сутрашњим и далеким иза нас јер нам је то била воља и древних и прадавких. Разграђеност наша савремена и пометеност у уметничким пословима противречи само за час и привидно покретној снази наше историје и вољи бивственој наше душе; ал i је потребно докрајчити што пре рђавости тој, честито поисправљати наопакости које су нам се поиспречавале на путу, и темеље засновати је потребно големој уметности која хоће да нам се објави, украси нам и прослави и ојача живот. Сутра нам треба културније и српскије да буде, достојно наших амбиција и нашег задатка, у уметничким пословима више и боље него игде; јер се у српски освешћенијем, словенскије промозганијем избору медаља за косовску војску не би десио случај да се понизи рођена нација одбивши вољу најскупљег Српства што је ствараоц Видовданског Храма, човека који је не Једино пророк ослобођења него и лачалник и првопрестолник нове и највеће српске или југословенске душевности. И човека који је једнак себи и огроман сав и чија медаља српској војсци не сме бити мање неприкосновена од његове медаље српској нацији; говори исто ова сјајна медаља што и Видовдански Храм. Што ће говорити; јер ова дубока велика медаља неће ништа казати српској војсци. Један јој културни и далековиди одбор то није досудио; милост му била честитој разумности, велико просветљење неукости! (Наставиће се) Димитрије Митриновић.