Дело

86 Д Е Л О за градску музику многе маршеве и недељом их је са својом капелом свирао на пијаци. Осим маршева компоновао је Верди и службе и друге духовне композиције и изводио их је у једном францисканерском манастиру. Манастир је био тада пун слушалаца и то не само из места него и из целе околине. Становници суседних места звали су Вердиа и његове певаче и свираче у своје цркве, он се њиховом позиву одазивао и суделовао је на њиховим службама и литијама, на велико задовољство свију слушалаца. У Милану се Верди упознао с песником Темистоклем Солером. Овај је био не само одличан песник него и врло добар музичар. Прва Вердиева опера Oberto di San-Bonifacio (Умберто гроф Сан Бонифачински) давана је у Миланској Скали са доста добрим успехом 1839. Нарочито је лепо примљена каватина певача Марини-а и Салви-а у првом и другом чину, и квартет у другом чину. Овај је квартет најбољи, управо једини добар део опере. Импресарио Скале био је тада В. Мерели. Овај човек стоји у тесној вези са Вердиевом славом. Он је познао вредност и таленат овога младога човека и уговором га обвезао да му компонује три опере. 1840 дао је Мерели Вердиу неколико текстова, да један од њих употреби као либрето за једну комичну оперу. И ако се ни један од ових текстова није допао Вердиу, пристао је он да компонује дело чији је наслов гласио: Ј1 Finto Stanislao (Лажни Станислав), а који је касније измењен у Un Giorno di regno (Један дан владавине). Те године умрла је Вердиеова жена и оба његова детета; смрт њихова онеспособила је Вердиа за сваки рад а понајвише за компоновање комичне опере, зато и не треба да се чудимо, што Вердиева комична опера Un Giorno di regno није имала успеха. У целој опери нема ни једне мисли, ни једне фразе, уопште ничега што би било ма од какве музичке вредности. Овај неуспех толико је утицао на Вердиа да се решио да никада више не компонује. Верди је у то доба опао и телесно и душевно, постао је циничан и мрзео је цео свет. Уживања није налазио ни у музици, ни у класичној литератури, ни у Светом Писму, ни у песништву. Сва његова тадашња разонода била је: лектира рђавих француских романа. Једнога дана састане се с Вердием Мерели и пружи Вердиу један либрето од Солере. „Штета за овако леп спев! Узми, па га прегледај“, рече он Вердиу, и тако га мање више примора да то. дело компонује.