Дело

124 Д Е Л 0 остављајући још увек слободно поље деловању велике непознанице: техничких открића. Тако смо у кратко указали забуне оних противника социологије, неозбиљних истина људи али грлатих и смелих, што јој пребацују неекзактност и непрактичност. Како ћемо правдати нашу науку пред онима што је окривљују субјективношћу њених исказа о културним вредностима, нескладом разних јој система и теорија? Субјективност у одре ђивању културних вредности потиче од неразграничености социологије и културне или социалне философије, јер социологија као наука нема да валутира, да каже: демократија је боља, праведнија, хришћанскија, човечнија од аутократије, него ће испитивати под којим условима, облицима заједница, и при ком развојном ступњу појединих социалних феномена јавља се демократија као политички поредак, демократија као социалан ред и демократија као систем расподеле културних добара једне скупине. Социологија ће испитати који економски, генетични, а као последица тих класних и опште психични узроци поспешавају елиминирање непосредне демократије и замењују је демоаристократизмом. Субјективна ће бити само културна философија, од ње се и не тражи истина, но оригиналност и силност, социологија тежи ка докучивању истине, па ма мршаве и млаке, непријатне и безнадне. Пре четврт века преплетаху се социологија и културна философија, отуда субјективности. Данас триумфује позитивистична социологија, наука, свесно се туђи философије. И у социологији има субјективности, али то јој није више ништа иманентно него је последица неразвијености и сложености социалнокултурних феномена. Идеје и хипотезе, теорије и доктрине само су штаке истраживача, само хеуристична средства, ништа што носи вредност у себи, што је ту ради себе. Жалосно је да смо морали написати све те баналности о социологији као науци, о т. зв. социологији као пракси, реформи, техници друштва, културној философији и т. д.. али је све то потребно јер још има људи који се усуђују не само говорити, тренутно изражавати, него и писати, релативно трајно, ширити своје бесмисли. Тако је и објашњена нехармонија између разних система и теорија. Два су узрока том нескладу: саплетеност философије културе и историје и науке о култури т. ј. социологије и позната једностраност и суревњива оригикалност, својесистемност, сваког обрађивача ког специјалног проблема или једне групе такових у врло сложеним наукама, какве су биологија и још више социо-