Дело

ЕКОНОМСКИ ПРЕГЛЕД 127 нису прибавили правну способност за отварање радња; торбарење, које и ако је законом забрањено, ипак и даље цвета; наша набављачка политика, која не води рачуна о занатлијама; по влашћивање индустриских и других предузећа, као н. пр. Официрске Задруге; најзад, као последњи узрок спомиње се неорганизованост наших занатлија. Да испитамо мало ближе неке од ових узрока. Као узрок пропадања наводи се наш додир са иностранством а у вези са тим и повлашћивање индустриских и других предузећа. Тачно је да су наше везе са иностранством убрзале процес пропадања заната, који су сами по себи с обзиром на правац економског развитка, били осуђени на пропаст. Ми нисмо могли остати затворени од целога света, нити смо се могли задовољити оним, што су нам пружале наше занатлије. И сам Годишњак потврђује да је страна индустрија допринела пропасти само оних заната, који су већ били осуђени на пропаст. То су столарски, лимарски, ташнерски и т. д. Међутим било је заната, који су и даље остали, па су се неки чак и јаче почели развијати. Што се пак тиче страних мајстора, они не само да нису узрок пропасти нашег занатства, већ на против узрок његовом подизању. То и сам Годишњак признаје. Говорећи о примитивном раду и недовољној спреми наших занатлија, вели: „Први корак у напред се осетио досељавањем страних мајстора, који су се овде настанили, радећи занате бољим алатима и савршенијим начином“. Односно концесионирања фабрика и осталих индустриских предузећа, ми се такође не слажемо са наводима Годишњака. Увођењем нових и савршенијих грана радиности у земљи, јавља се јачи промет и саобраћај, стварају се домаће пијаце, које су conditio sine qua non наше економске независности. И да бисмо привукли стран капитал у земљу, јер је боље увозити фабрике, него фабрикате, како је то згодно рекао један економско-политички писац, морали смо приступити систему концесионирања. Нама је индустрија потребна, да из једне потпуно примитивне фазе пређемо на виши ступањ културног живота. Држава не може овде зарад занатства, које као целина показује тенденцију пропадања, предузимати нарочите заштитне мере и сузбијати индустрију, у данашњем веку, који се назива век жељеза и угља. Што се тиче недостатка стручне спреме и неорганнзованостн занатлија, држава је у том погледу доста учинила за занатлије. Оснивањем занатских и занатско-трговачких школа, потпомага-