Дело

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 131 лицима мирних бирократа; одатле нагло преламање у њиховим душама без икаквог тежег упечатка. Они су стари без обзира на године. и то је факт. Они не знају да ли је било нешто у њиховим прошлостима као да су пили из Лете воде заборава. И ако блесне једно сећање, ако им за тренутак освежи један умизен, сунчан дан неку успомену из детињства, из младости, то је неразговетно, полу прозрачно као де се догодило за вековима. Сви ти хероји г. Милчиновића, звали се они Мирослави Јурићи (Сумрак) или Милани Ивановићи (Шева) нису се уморили од напрезања, од неспавања, од прекомерне активности. Они ништа нису чинили, па ипак су уморни. Њих је испило вакодневно кафанско седење, спори и некомпликовани v нички рад, тачно одмерен и тачно свршаван. Али и да није било тога, они би били уморни јер су се родили с умором и јер су се уљуљали и живели у једној средини скрштених руку и празног јурења. Дајући такве људе, г. Милчиновић није водио рачуна колико су они живи, та ли су у опште живи, јесу ли такви у ствари. Своју меланхолију унео је у њихове душе, и осудио их да догоревају. елдатле је дошло да ми нисмо могли наћи за њих оправдања. Ми их нисмо могли жалити јер нисмо уверени да ли су живели, игде и у које било време. Цртајући тако људе без воље, г. Милчиновић је давао костуре, место меса, снаге и душе, и имао је ту фаталну срећу да напише књигу о људима који никада нису жићелп, никада познали запенушену дубину страсти или трагичну висину идеала. Он их је вадио из мртвих, са свом индиферентношћу једног скелета према светлом дану. Али место да своју свеску приповедака назове Књигом о мртвим, он јој је дао име'У арени, указујући тиме да су његови хероји људи који су се борили и сустали, дошавши до ивице иза које више није било пута. Један једини пут, у Вјетру, имали смо потпунију историју једног човека који је као млад имао идеализма, и који је капитулирао први пут кад су му на врата закуцали глад и беда. Он је, с надсоновском горчином, протестовао у име отаџбине коју су од увек газили. Али он је исто тако, одмах чим су дошле бриге, постао скептик, и слуга својих тирана. То је био нагао, ужасан прелом. Г. Милчиновић га није образложио, н учинио је једну осетну празнину у новели која је, с прва речито воћена, 9*