Дело

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛеД 133 гресу у Вестминстеру, 1912 године. Г. Бетај расправља питање о односу суверенитета према установи изборних судова, позваних да решавају међународне сукобе, нарочито према установи обавезних изборних судова. Можда he изгледати чудновато, да један одлучни представник пицифизма, као што је г. Бетај, може бити енергични противник установе потпуно обавезне арбитраже, али кад се до краја прочита ова књижица и кад се правилно схвати идеја ауторова, несумњиво је да he се многи сагласити са мишљењем ту изнесеним. Г. Бетај износи, како је идеја о једном општем међународном суду, снабдевеном принудним средствима, америчка творевина. Она потиче од установе Врховног Суда у Сједињеним Државама, који суд има такву организацију, да једновремено и ствара право, т. ј. врши тако рећи и законодавну власти. Тај суд расправља обавезно спорове међу појединим савезним државама, члановима америчке уније. Али, оно што вреди за више или мање сродне америчке државице, које уз то живе у једној нарочитој државноправној заједници, не може се тако просто ни тако лако применити на велики број тако разноликих и диспаратних држава у целом свету. Г. Бетај се ограђује од евентуалне замерке, да не верује у изборне судове, или да је противник њихов, па истиче да баш зато што је одлучни присталица пацифизма и што верује у пацифизам, он се боји да увођење обавезног изборног судства на неприкладан и неостварљив начин, не доведе у опасност цео пацифистички покрет. Г. Бетај мисли, да је неостварљив начин, ако би се народи морали потчинити одлуци једног суда састављеног од неколико угледних правника. Наравно ако се има да бира између рата и арбитраже, несумњиво је да треба изабрати арбитражу. Али, по г. Бетају, није ствар у томе, већ у бирању између добре арбитраже и рђаве арбитраже. Не из оног простог разлога, да рђавоме треба претпоставити добро, већ зато што се са установом арбитраже тако рећи тек праве огледн, треба бити обазрив. Лер, ако ми једним махом покушамо да поставимо једног господара целом свету, у облику највишег суда, изазваћемо буну, било код слабијих народа, било код потчињених класа. Сигурна је наиме ствар, да ће суд бити прожет оним идејама, које буду владале доминирајућим класама главних народа. Може ли се сумњати, да би један Међународни Суд го дине 1825 био моћно оруђе у рукама Свете Алијанцнје^ Може