Дело

Г10ЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 153 Балканско Питање, у коме има елемената за побољшавање, односно погоршавање политичког положаја извесних великих сила, више но икад дотле занима европске државнике. Кад се остави на страну Балканско Питање, па се промотри опште политичко стање у Европи, констатује се факат, да се у 1914 годину ушло са огромним појачањем војне снаге, са већом и потпунијом ратном спремом. Народна привреда у свима државама примила је нове терете за чисто милитаристичке циљеве. Дух империјалистички, којим су задахнуте све велике силе, неминовно повлачи све веће издатке на војску и флоту. У Француској је уведена трогодишња војна служба, чиме се контингенат војни у миру повећао са 30 процената, а и квалитет војника побољшао. У Немачкој повећан стални кадар са 170.000 људи. У Русији цела једна класа војника задржава се преко рока под заставом ради ојачања мирнодопског стања. У Аустро-Угарској пред парламентом се налази закон о појачању војске. У погледу поморске убојне снаге иста утакмица за појачањем. Ривалство на мору измећу Велике Британије и Немачке Царевине добива све заоштренији облик. Енглески либерали са уздахом вотирају огромна суме за грађење оклопњача, ради одржања енглеске супрематије. Сви покушаји неких либерала са Лојдом Цоџом на челу за ограничењем оружања, пропадали су пред очигледном опасношћу од немачке флоте. Европа је, као што се види, у погледу материјала, спремна за рат. А какве су унутарње прилике, да ли оне говоре у прилог рата? На то питање изгледа да није тешко одговорити. Унутарње прилике код свих великих сила су такве, да оне саме дају довољно посла и брига владама, тако да би, разумно ценећи, свака помисао на еврспски рат, са гледишта унутарњих прилика и потреба, била права лудост. Ниједна велика сила нема разлога да ратује, јер и најуспешнији рат за сваку велику силу био би најстрашнија народна несрећа. Француска је сређена, богата земљз, са довољно колонија, са огромним капиталима, којима кредитује цео свет. Русија је мирни колос, који се сређује и којн по прмроди својој није за авантуре. Италија кокетује империјализмом у спољној политици, али је неспособна за озбиљну акцију. У европском рату она може само изгубити. То исто вредн и за АустроУгарску, у којој унутарњи проблеми раздиру државни органнзам, и која по структури својој мора да избегава све потресе. Једнна корисна политика за Аустро-Угарску, је политика консерватнзма