Дело

М 0 Л О X 163 мој, бедни мој стари! Ипак ваљда неће бити најгоре. Можда су само јако болесни, и кад ја дођем, њих ће велика радост, што их волим, оснажити. Само да ми је да их нађем у животу! Али ако је најгореј? Треба бити јак. Видећу у каквом су стању оставили децу. Уредићу, како се год да, њихове прилике, примићу дугове на себе, женску ћу децу осигурати, а снаји ћу морати дати апанажу. Више се од мене не може захтевати. Наравно, да бих то могао учинити, морам се одмах вратити, прионути још срчаније на посао, и богато се оженити. То је најзад дужност, не рођачка, већ човечанска. Први је задатак сачувати хладнокрвност и у најтежим часовима, не дати се тузи и општој забуни, која обично влада у кући где хранитељи умиру. Зато не вреди сада у напред стварати судове и планове. Док се извиди све. Тако је Милош говорио себи, али то хладно размишљање није могло да угуши у њему велику жалост. Он је хладне мисли изговарао у себи, али је у његовој души почело да се тушти. Он је осећао да ту није само питање материјалног осигурања, већ да је ту по среди жалост, жалост, црна жалост за његовим драгима, које он можда више неће никада ни видети. И док су се вагони ударали један о други, као зверке везане за репове, које хоће да се отргну и разбеже, цвилећи и мумлајући потмулу и монотону песму неумитног тока, болова и пролазности у ноћи, он се иочео сећати појединости које је доживљавао с братом и оцем, замишљао је њихова лица из младости, и слушао, у ваљању точкова, њихове гласове и смехове. И полако је расла у њему чежња да их што пре угледа, да их утеши, да им помогне, заборављајући на све сукобе и ружне породичне међусобице. Из тиха, једва приметно, поче му се стешњавати грло, и нека нежност, болна и пријатна као давно не осећани пријатни бол, почела је да влажи његове трепавице. Милош превуче руку преко очију, уздахну и изиђе у ходник. Ту наслони главу на хладно окно, и поче тихо, тихо јецати. Зашто је плакао? Да ли за братом и оцем, да ли због нечег другог, пропуштеног и неповраћеног или због повраћене љубави? Он није знао. И када се стресао од зиме, он опази, да су му живци попустили. Шетао је горе-доле по ходнику, и нестрпљиво трзао се при свакој станици. На пољу је био мрак, и само су искре прхале по ваздуху, узвитлавале се и гасиле као свитци. Ту и тамо засветли која стражара, пред којом као кип стоји човек са знаком у руци као ll*