Дело

КРОЗ живот (Приповетка из савременог живота) I Милица је свршила школе и дошла својој тетки. Тетка јој је била најближа од старијих, јер мати јој умре пре неку годину, а отац нешто раније. Једина јој је сестра била такође код тетке, учила је вишу девојачку школу. Тетка је радосно дочекала новога доктора философије, али је и чудновато погледала Милицу, као да то није „њено дете“, и у свој својој радости и чуђењу није могла да покрије своју сумњу, сумњу просте, консервативне жене, која се пита, чему све то, и да ли је све то баш и потребно било. Она би Милицу најрадије видела у њезиној кући, као жену и матер, и бојала се, да је докторат не одведе од онога, што јој је „богом одређено било“. „Ја сам стара, без деце, волела бих, да још једну радост дочекам, последњу утеху у старим данима својим, — али ми њу твој докторат неће донети“. Милица би се насмехнула на те речи. Она је била и сувише природна, а да се могла мрштити на њих и одбијати нх. Осећала је она и свој природни позив, није га се одрицала, и мислила, да се он може помирити с изабраним А овај јој позив није био наметнут, или га бар она није тако осећала; није му се она одала ни из моде, ни нз сујете: сви су је утицаји од најранијега детињства на-њ одредили. Њен је отац био човек од науке и силно је жалио, што није имао синова, да их за велике научнике образује „да постигну, у бољим приликама, боље упућенн, оно, до чега он ннје могао доћи“. Наука је у њиховој кући имала неко мађнјско знаДело, књ. 70. 2