Дело

18 Д Е Л О чење, тога се Милица сећала, откад се себе сећала. Када би се она и њене сестре (онда их је било више) у дечјој раскалашности по соби развитлале и грају надигле, могла их је мати називати „својим вадивеком“, претити или обећавати, што му драго, ништа није помагало, — али је ли само ушла међу њих озбиљна лица и рекла: „Тата пише!“, деца би се намах умирила. Отац ју је звао свагда својим сином, и кад је пошла у школу, цупкао је на колену и говорио: „Ово ће бити мој гимназиста!“ Увек је обраћао пажњу на то, да јој отвори вољу за науком, али да је никад не засити њоме, но да је увек остаје помало гладна. Увек је само посредним средствима упућивао на рад, тако да се њој чинило, као да се сама одлучује. И ако је волео, да зна и нешто више, но што се у школи учи, ипак није марио, да буде први ђак, и често је и на учитеље утицао у том правцу, и ако су се ови бунили против тога. С неком болном резигнацијом гледао је у свет. Да се није осећао запостављен? Да му се није чинило, да су сувише уске границе стављене његову раду? Ко би то знао?! Он се није никада жалио. Принципе је примењивао и на свој рођени живот: они му нису били зато ту, да важе за друге, а сам да се ослобађа од њих. Али је и хладноћа принципа владала целим животом његовим, и љубав његова према жени и према деци ретко је кад добивала праве боје. Он је имао срца, али није умео да га покаже. Он је могао бити душевно потресен, и то врло јако, али су то само вешто око или велика љубав могли опазити на њему; он сам није имао ни знакова ни речи за то. Честа особина у људи, које су већ у рано доба пратиле недаће у животу. Они су се зарана одвикли, да пуштају у свет пипке својих чустава. Милица је већ увелико учила гимназију, кад јој отац умре. И ако су се приходи после његове смрти знатно смањили, скромна је мати умела с тим изићи на крај, и у њиховој се породици осећао више морални но материјални губитак, доказ, да је на здравим основима била подигнута. Милица је осећала тај губитак тим више, што је остала без свога најбољег путовође. И мати је Миличина имала срца, али она није могла а да га и не покаже, и ако је хладноћа принципа, што је владала њезиним мужем, прелазила и на њу, као и на целу породицу. Од природе жива и отворена, под утицајима свога мужа несвесно је научила, да влада својим чуствима, па је то и на децу преносила. Али своју природу ипак зато није могла затајати. Она