Дело

32 д к л о Знај да то није глас сећања На дане који некад бише, Већ речи срца и признања : Сваког те дана волим више! Сунце те буди, кад истече, Мог срца тајним миловањем; А душа моја, свако вече, Грли те, љуби с шапутањем: Волим те догод сунца има, Док звезде дрхте у ноћима Anima mea carissima. Т. Ђукић. С А Ф 0. Кроз ноћ млада Сафо ступа поред мора Ка врлетној хриди. И, ко звук баладе, Сетна песма шуми с маслинових гора: — „Кћери, дивна кћери питоме Јеладе! „ЈЂубављу су твојом лисне горе пуне И погледом звезде померала ти си... На лири се твојој покидаше струне, А још песму срца испевала ниси! „Гора дрхти чежњом куд си венце брала, Срцем твојим куца Лотосово цвеће, Ал’ онога ком си целу душу дала Никад рука твоја загрлити неће!“ Тако, у тишини, страсних жеља гласи Несташе ко песма последње сирене, А очајна Сафо, расутијех власи, У ноћ пружа руке са високе стене: — „Ноћи, празна ноћи, испиј моје очи! Море, сиње море, болове ми смири ! Стено, црна стено, крв моју расточи! Разнесите душу, поноћни зефири!“ И последња строфа страсне песме њене С пригушеним вриском утону у вале... А црн талас један, у подножју стене, Великој љубави отпева — финале Т. Ђукић.