Дело

ИЗ СТРАНЕ ЛИРИКЕ Г Р О Б Љ Е. Кад час буде куцнуо, хоћу да моје тело почива поред њеног, у тихом гробљу, где сам је видео једног дана, на коленима, у молитви, на прагу гробнице где почивају њени мртви. Оно нема богатих маузолеја, мало гробље где смо били нас двоје. Ту се може склонити од досадних људи; нико ту не долази... Трава у њему расте дуж алеја. Ја хоћу да тамо почивам последњи сан, на месту које је она изабрала, на косим бреговима, са Сеном доле, која тече и вијуга кроз цветне долине окупане сунцем. Живот ће проћи, врло мучан и врло суров, и ја ћу га подносити, силно разгневљен, али ову јадну срећу, ја ћу је ипак добити лежећи за увек под земљом, поред Tbe. На њеном мрамору читаће се: Credo, „верујем“, што ће несумњиво бити њена последња реч ; али ја, неверник, на свом скромном камену, ја нећу ни име, ни датум, ни крст. Мени није потребна гробница цветна где равнодушни долазе да читају моје име, већ да знам да сам њен последњн друг. то he ми бити довољно, мени који сам је толико волео. Жак Сезан. О, МОЈ 3 А В И Ч А Ј У. О, мој завичају! под твојом чари ја заборављам све суморне жеље, све променљиве туге; твоја светлост одгони опору меланхолију и сваког дана моја душа је као светло јутро. Дело, књ. 70 3