Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 441 — А како се не бих мешао? Па ја се нисам ни мешао никако, ако баш хоћете да знате у потпуној тачности. Ја сам од самог почетка непрестано ћутао, јер нисам смео да им се противим, а они су ме сами одредили да им будем слуга — као неки Личарда код њих да будем. Ништа друго и не знају од тога доба, осим ову једну реч: „Убићу те, ниткове, ако је пропустиш!“ Ја као сигурно рачунам, господине, да ће ми се сутра појавити моја стара дугачка падајућа болест... — Каква то дугачка падајућа болест? — Такав један дуг наступ, необично дуг. По неколико сати, па бога ми, и по читав дан и два траје. Једаред ми је то трајало три дана, бејах пао с тавана. Престане да ме мучи, па тек опет почне; и ја сва три дана нисам могао доћи к себи. Фјодор Павловић је слао по Херценштубе, по овдашњег доктора, па ми је он лед на теме метао, и још један лек је употребио... У мало што нисам умро. Па кажу да се падајућа болест не може унапред знати, да ће, рецимо, баш у тај и тај сат бити. Како ти то велиш да ће ти сутра доћи? — запита га Иван Фјодоровић са нарочитом и јетком радозналошћу. — Право кажете да се не може унапред знати. — Осим тога, ти си тада пао с тавана. — На таван се ја сваки дан пењем, могу и сутра пасти с тавана. А ако не с тавана, ја ћу у подрум упасти, јер ја и у подрум сваки дан идем, по својој потреби. Иван се Фјодоровић подуже загледа у њега. — Много ми нешто увијаш и заплећеш, и ја те нешто не разумем, — проговори он полако, али некако страхотно: — ти мора да хоћеш да се сутра начиниш да си пао у падајућу болест, па да се тако претвараш једно три дана? А? Смердјаков, који гледаше у земљу и који се и опет играше прстима десне ноге, метну десну ногу на њено место, а место ње истаче напред леву, подиже главу и, насмехнувши се, рече: — Кад бих ја чак тако што и могао, то јест да се бајаги претворим, и пошто то вештом човеку баш није ни тешко учинити, то сам ја и ту у свом потпуном праву да то средство употребим зарад спасења живота мога од смрти; јер кад ја у болести лежим, онда баш да Аграфена Александровна и дође њиховом родитељу, не могу они тада болесном човеку замерити: „што ниси јавио“. И сами би се морали застидети.