Дело

452 Д Е Л О насупрот, уздигнувши се над простором и добима на високе изгледнике, одакле се обухватају једним погледом сва друштва, проучава постанак, елементе, споне, снаге, структуру и организацију заједница, класификује их у типове, прати развој сваког типа и утврђује законе и узроке му, и са целом прошлошћу у зеници сагледа велика обрисја будућности. Однос историје и социологије јесте потпуно исти односу природописа и биологије. Историја је конкретна наука, социологија апстрактна". (Sociologia General, Madrid, 1913, стр. 22). He мислимо се дотицати. крупног питања, је ли историја уопште наука, у смислу осталих. То је питање било поводом великих и често врло огорчених распра, јер су историчари, осетљиви као и сви људи, закључивали да се хоће и њима пречити карактер и част научењака, када се тврди да историја испада из оквира појма наука. То међутим никако не стоји. И ми смо мишљења да историја није у строгом смислу наука, али смо зато свагда готови признати да рад историчара стоји свагда у једном реду са радом сваког научењака, да огромне тешкоће око критике извора, интуирања оног често компромитирајућег али ипак неизбежног „духа времена“ изискује далеко протанченије живчане функције, него на пр. рад петрографа и статистичара; да су велики историци, али једино велики, много ближе небесима философије, „царице науке“ него ли извесним често пута преземаљским наукама. И баш зато што смо мишљења Салес и Фереовог земљака Рибере(ћо scientifico en la Historia, Madrid, 1906) да je историја битно различна од наука, не можемо одобравати његову паралелу: природопис: биологијЗ—историја: социологија. Само чиста Darstellungsgeschichte носи исто обележје које и етнологија и социографија, као дескриптивне пред-дисциплине социологији, док се сви велики историци уздих у до једне Begriff sgesch ichte и као такови престају бити помоћници социолога, него живе искључиво историји која је у њих нешто друго но што су две остале науке Но морамо се радовати да и Карјеев и Салес и Фере виде могућност споразумног рада историје и социологије и да се не прикључују неверницима могућности и потребе једне опште друштвене науке, него су место зановетања Белова и других, и сами помогли социологији колико су знали и умели. Карјеевљев Увод у социологију још увек је после Коваљевскових /радова, један од најбољих радова које имамо ма на којем од словенских језика.