Дело

476 Д Е Л 0 промене у психи тих и таквих владалаца по милости божјој. Јака индивидуалност, која своје порекло доводи од Бога, врши злочин. Слаба индивидуалност, која своје порекло доводи од човека, каје се за злочин. И Ричард, и Луј, и Иван немају увек робустну савест, нису увек плаве бестије, нису увек са оне стране добра и зла, нису увек надљуди. И једино у тој околности ваља тражити разлоге њиховој превртљивости. И једино у тој околности ваља тражити разлога и њиховом верском мистицизму у који они, обично после злочина, често падају. Њихова савест није сасвим окорела. Хришћанство је конзервирало добар део своје меке и ропске савести. Техника Толстојеве трагедије боља је од оне у Ричарду III. и Лују XI. Радња, без Шекспирове запетости и без Шекспирове занимљивости, много је збијенија. Луј XI. је расплинут, незнатни догађаји морали су, по тадашњој литерарној моди, бити развучени да би попунили пет чинова. Ричард III., ма да носи све ознаке једног великог генија, почетнички је рад. Тај комад је писао глумац који је водио рачуна о улози једног доброг глумца. Отуда је Ричард изредна улога, а није изредан историјски портре. Комад кипти неприродностима и вратоломним обртима (Ричард проси Ану, чијег је мужа убио, у моменту када иде за ковчегом својег мужа), јер неприродност и вратоломни обрти пружају најбољу прилику за велике глумачке трансфигурације. Али, Толстојева трагедија нема ону неодољиву и убедљиву Шекспирову мотивацију и нема ону грандиозну гипкост Делавињијевих дијалога. Шекспирови дијалози су бујна матица, Делавињијеви дијалози су гипка конверзација отмених људи. Толстојеви дијалозм чине утисак дијалогизиране бајке коју, крај пећи, прича дадиља када се почне хватати мрак. У Толстоја нема поезије, нема ниједне једите поетске фигуре, нема ниједне једите идеје. Он, у једној згодној форми, износи крај живота једног великог тиранина који, по његову схватању, није био ни велики дух, ни велика душа, ни велика индивидуалност. Отуда његов Иван не личи на један горостасан грм. Он личи само на једну стабљику коју повија сваки поветарац. Он није импозантан зликовац, као Ричард, који врши злочин по извесном плану, врши, тобоже, из неодољивих државних и династичких разлога. Иван је нагонски човек: он врши злочин из нагона и напраситости. Он би био зликовац и да није владалац.