Дело

М О Л О X 47 Кеслер ми похита, блед и узнемирен, и шану: „Пођите за мном, да нико не примети!“ Ја му шапућући рекох: — Чекајте. Је ли да пуца доле, код темеља? — Да. — То је зато што кад лијете свод, не подупирете с противне стране ступове. Тако се тежина готовог свода прислања и гура онамо где још свод није готов, где нема противне једнаке снаге притиска. Његове очи синуше. — Тамо, трећи пар ступова, доле, ја сам затрпао. Пазите, мотре нас! Видите ли? — Видим. — Одговорим кроз зубе, к’о бојаги пушећи равнодушно цигару и разгледајући около. Заиста доле, као што сам рекао. Одахнух. — Тако је. Дакле, учините као што сам рекао. Кеслер ми одушевљено стиште руку. Данас је пуштена, као што би требало да знате, река у мој акведукт. Отишао је Хофраг Пенц, а и Кеслер је тамо био. Брезлмајер није смео, а ја нисам хтео. Било би театралније да сам се у случају неуспеха бацио под сводове који се руше, али бих се ја већ и овде убио. А здравице нећу да делим с господином Пенцом. Ноћас сам пробдио најцрњу ноћ. Мислио сам дз вас позовем. али бих био за вас неиздржив. Јутрос је Брезлмајер био на рубу лудила због Кеслерова првог телеграма. По њему би се све катастрофално свршило. И мене је ударило као гром, али сам одмах запазио нелогичност, и да је по среди штампарска грешка. Тако је и било. Ја сам победио. И идуће недеље идем, да сам видим своје дело. Вилма прогута: — И ја ћу с тобом ићи! — јер и ако се у њој родила велика чежња да присуствује сусрету мајстора и његова дела, сетила се, да би је он заборавио у сенци једног од двеста својих витих ступова. — Шта је тебе довело с толиком амбицијом амо? Зар не би лакше пробио тамо где те познају и воле? Ко тебе овде воли? Само ја. А и мене је страх да те волим. — Амбиција ме је дотерала овамо, и љубав ме је одгонила. У моме крају љубав не трпи амбицију и растаче је. У сукобу једне и друге, мора се бирати, иначе се пропада. Ја сам изабрао амбицију и славу, ледену светлост бесмртности, место топлог су-