Дело

48 Д Е Л О мрачја породичне и народне љубави. Код вас овде, ваљада се може бити и женин и очев и братов и сестрин, и градов и срезов и округов и државин и народов и целог човечанства у исти мах. Код нас се не може. Или — или. Наша средина је себична и љубоморна. Она хоће човека да поседује свега. Ти на мојој равници не можеш израсти изнад ниских кровова да преко њих гледаш, јер ти се земља углиби под ногама, и ти упадаш до појаса. Она ти даје у шаке свој микрометар, којим се само наши клипови могу мерити, она ти пружа сузно дрво са две жице, на ком се само њој разумљиве мелодије, без модулација могу изводити, она ти усисава речник којим се само у нашем мрачном чардаку опипљиве ствари могу звати. Њена је љубав страшна, и када те она занесе и претопи у себе, ти више ништа друго не можеш волети, само оно што је њено, и ништа друго не можеш створити, само оно што она воли, што она разуме, што она потребује, и нико више на свету. Моја земља не трпи генијалност, јер геније је свачији, и јер је она праведна мати, — ту је њена чаробна моћ, — која воли сву своју децу подједнако, и неће ничији глас да крикне више осталих. Моја земља живи својим животом и не хаје за цели остали свет, она има своју историју и своје смерове, којима она све покорава, изравнава и ломи. На тајни жр твеник приноси она дневно срца и мозгове своје најбоље деце. Зашто? Да би сачувала примитивно девичанство своје ватрене љубави за све своје мале и ниште, који су сви заједно само горостасни и дубоки. Ти то не разумеш? Изгледа ти као бајка. И јесте прича о мојој земљи бајка. јер њен је садашњи живот још трајање преисторијске бајке. Хаос, у коме се само назире контура једне величине. И у тој недокучивости је баш њен неодољиви чар. Суморна и дивна, крволочна и неодољива као Молох, прождире она своје најбоље због неког недокучивог нагона. Због чеког чудног и својственог човекољубља, које је дубље још и од Достојевсковог, јер она ваљда једе своју најдаровитију децу, да би била једном, кроз векове, толико сита и силна, да би могла вратити богато свој дуг, и родити изнуреном и залуталом човечанству нове геније и апостоле. Видиш, ја — који сам је омрзнуо, јер њу се може само или страсно и пожртвовано љубити или мрзети, и проклео када сам осетио њен загрљај који дави, — и данас дрхћем када на њу мислим и ма да сам је гурнуо ногом, осећам да и амо пушта своје