Дело

ПОПОДНЕВНИ САН ГОСПОДИНА ПЕТРОВИЋА Да је био гори, он би сигурно боље прошао Али он није био рђав; волео је да чита, да буде у малом кругу својих познаника, да расправља велике проблеме; био је наклоњен некој врсти размишљања, некој врсти савести, и тако је дотерао до двадесет година државне службе, до петоро деце и до двеста петнаест динара и четрдесет осам пара месечне плате. То је довољно да човек не дигне главе. И заиста, г. Петровић се увек виђао оборене главе, уједначена корака, на истоме путу од куће до канцеларије, од канцеларије до кафане и куће, па опет тако, свакога дана и у исто време. У кафани и канцеларији бавио се дуже но што је морао, код куће мање но што је требало. И неосетно, из дана у дан, у суседству и у околини створило се уверење да је г. Петровић врло савестан чиновник, али да воли да пије и да не мари за своју породицу. Њега је то болело; али се није жалио. Он се у опште није тужио ни на малу плату, ни на огромну скупоћу, ни на своју запостављеност ни на своје претпостављене. Лице му је имало благ, развучен, готово насмејан израз. Кад год је разговарао, нарочито са својим старијима, са странцима и са публиком, он се увек смешио... Био је оличена скромност, снисходљивост и помирљивост. Свој посао је радио марљиво, своје мишљење није исказивао, увреде је ревносно гутао. Ако би га ко похвалио, он се смешио; ако би га неко покудио, он се опет насмешио; кад би га ко напао, он би одговорио далеком, благом, разводњеном алузијом, која је личила на сметењаштво и на ограниченост. А г. Аксентије Петровић није био ни мало ограничен човек. Он је био притиснут животом, и имао страх од људи, нарочито од људи који су имали власт, и од којих је он зависио заједно