Дело

ПОПОДНЕВНИ САН ГОСПОДИНА ПЕТРОВИЋА 11 са својом малом платом и великом породицом, са својим дуговима и са својом „будућношћу", у коју други нису ни мало веровали, али у коју се г. Петровић ипак нешто надао. Та нада и тај страх владали су покретима, идејама и говором г. Петровића. Он је ишао скромно, са овешталим, меким жућкастим шеширом на глави, у пунијем „иберциеру“ или тањем зимском капуту готово целе године; његови су покрети били преплашени; он је мислио онако како су мислиле његове старешине; он је увек говорио као чиновник, а никад као човек. То није долазило отуда што он није волео истину. Он само није смео да је каже. Али, кад би други рекао оно што је он мислио, он би се задовољно насмешио и понудио тако ретког човека чашом пива, ако су у кафани, кафом у канцеларији, цигаретом на ком било месту. Седео је са свима, поздрављао учтиво свакога, али је најрадије седео у друштву неколико младих људи, који нису били ожењени, који су говорили слободније не марећи хоће ли се то коме допасти или не, не страхујући за своју службу, јер су били млади, а пред њима је стајао живот. Они су њега волели јер им је био занимљив као „тип“, и сажаљевали га, показујући вољу да му буду на услузи, да га почасте, да буду предусретљиви. Сви, наравно, нису били такви. Било је врло много савремених младих људи који су се гурали лактовима кроз живот, младића посувраћених појмова и ногавица, високих јака и ниског морала, који су чекали да их старији први поздраве, ако од њих нису зависили, а клањали се само пред онима од којих су чекали неку корист. Они су се на обичну публику, на послужитеље и на г. Петровића избрецивали, гледали у таваницу кад с њима разговарају, презирући оне који су „пропали“, јер су добри, а немају новаца јер су били поштени. У кафани код „Плавог Ангела“, у једном углу поред прозора, г. Петровић је имао свој сто, управо своју столиц^. Он је ту редовно свраћао, сваког дана пре вечере, на чашу-две пива. Довољно заклоњен од улице којом је врвео свет, он никад није мењао своје место. Зими, кад је кафана била пуна гостију и дуванског дима, он се осећао најугодније у своме повученом куту. Лети, кад су столови са белим чаршавима изношени на улицу, испод неколико старих багремова, кад је с вечери ваздух постајао свежији, и кад су сви гости седели пред кафаном, г. Петровић је остајао на свом старом месту. Очевидно да је и за њега у јунским и јулским вечерима пријатније било седети на пољу; али је