Дело

12 Д Е Л 0 њему била непријатна изложеност публици; он се знојио у своме куту, прочитавао дневне листове, а нарочито се задржавао на службеним вестима, на страној политици и домаћој полемици. — Господине Петровићу, да изађемо напоље, много је пријатније, ословиле би га његове младе колеге, они ретки љуци који су били љубазни према њему и још ређи чиновници који су по каткад говорили и оно што мисле. — А, не! одговорио би он готово одлучно. Изволите... овде је боље, ја мислим. И тврдоглаво би остао на своме месту, ма и сам, пожелевши „пријатно“ онима што га остављају. Али често би ти његови пријатељи разговор и ћаскање са г. Петровићем претпоставили лепом вечер> и чистом ваздуху. И онда би се између њих развијао разговор о унутрашњој политици и партиским борбама, о литератури и пиротским ћилимима, о изјавама господина Аскита, о руском цару и лесковачким ћевапчићима, о скупоћи животних намирница и ситним догађајима у канцеларији; а нарочито о поступцима појединих важнијих или споре дних личности са којима су долазили у додир, о индивидуалној психологији старијих и млађих људи, њихових познаника, колега и пријатеља. За то је било увек материјала у тако званој школи живота, коју су они учили и у којој нису имали бог зна каква успеха. Г. Петровић је говорио доста одређено, са неким познавањем ствари, готово са ауторитетом, о јачини европских флота у Северном и Средоземном Мору, о приликама у Сирији, о интересу на менична дуговања код појединих новчаних завода и о цени кромпира и лука на пијаци. Али о ономе што је сваки знао у земљи Србији, у његовој канцеларији и за кафанским столом, он није хтео рећи ништа, и ако је знао све законске одредбе боље од свог шефа, све текуће послове у надлештву боље од ма кога, све канцелариске тајне боље од свог министра. Он је, управо, од свега, што се тицало појединаца, правио тајну, у непрестаном страху да се не помисли да је штогод потекло од њега, да му се не замери или не пребаци; и био је својевољно и спонтано најповерљивија личност у својој брбљивој околини и проливеној земљи. Кад се указала потреба за извиђај и процену једног земљишта, што је повлачило додатак и дијурну из државне касе, од чега би г. Петровић могао зарадити бар пристојан пар одела, њега, као стручног, нису послали за гај посао, него његовог не-