Дело

с и д 181 ГраФ. Твој је мач мој; али ти рђаво радиш Тим трофејем срамним ако ме наградиш. Збогом: учи принца, нек ти жеља хита, Историју твога живота да чита; Тог говора срамног права казна ова Служиће јој само рад украса нова. СЦЕНА ЧЕТВРТА. Д. Дијего. О очаја, срама! Искушење ново! Зар ја тол’ко живех за бесрамље ово? И битке ми власи беле су довеле Толке венце славе да погледам свеле? Рука коју штују из свакога кута, Рука што је царство спасла тол’ко пута, Што престолу, краљу тол’ку помоћ даде, За ме ништа нема, издаје ме саде? Сећање на славу које нема више! Дела тол’ких дана што један дан брише! Почасти ми нова, кобна срећи сада! Узвишена бездно одакле част пада! Зар граф да ликује у сјају вам саму, Несвећен умрети, ил’ живет’ у сраму ? Васпитањем, графе, мог принца се дичи; Човеку без части таква част не личи; Твој увређен понос понизит’ ме знао И на месту части што ми је краљ дао. И ти, друже вредни мојих славних дела, Ал’ украсе празни старачкога тела, Мачу, некад страшни, а сред нечувене Бруке што ме красиш, а не браниш мене, Остави ме одсад последњег од људи, ТТ за ме у бољем освету пробуди! СЦЕНА ПЕТА. Д. Дијего, Д. Ролриго. Д. Дијего. .Да ли имаш срца, Родриго?